Nikada i nisam mislio da ću se baviti sakupljanjem svinja. Počeo sam iznenada, iz hobija prosto, prijatelj mi poklonio jednu krmačicu. Bila je mala, crna i imala je deset sisica. Za kućnog ljubimca, rekao mi je, drži je. I tako je i bilo. Već sutradan sam joj kupio maleni povodac i počeo sam je izvoditi u šetnju. Krmačica se zvala Zvončica i imala je dole na groniku i dve male resice kao minđušice. Moja supriga joj je kod povodca privezala i malenu roze mašnicu, da se zna da je žensko, a i lepo joj je stojala pored crnih dlačica. Svakodnevno smo je tuširali i kupali u mirišljavom mleku za kupanje. U popodnevnim satima smo je izvodili u šetnju. Kako je bila mala, Zvočicu smo, dok smo silazili sa jedanestog sprata, liftom stavljali u korpicu od pletenog rogoza. Kad smo silazili liftom, ljudi su je mazili i začikivali su je i sve su govorili gili, gili. Moja supruga se na Zavončicu toliko svikla, a pošto nismo imali dece, prosto se vezala za nju kao za bebu. Hranila ju je voćem, povrćem i mlekom iz tetra-paka, a ponekad joj je kupovala i čokoladno, koje se Zvončici veoma sviđalo. I tako, našoj sreći nije bilo kraja, a konačno smo imali jednu harmoničnu i skladnu porodičnu priču. A Zvončica je bila veoma čista i svilena. Kakala je na jednom mestu koje je vlažilo u kupatilu, a tamo je i mokrila. Znala je red. A ručkala je svakoga dana sve više. Sve dok jednog dana, a bilo je to posle više od godine dana, nije napunila više od sto kilograma, a odavno je sa nama ulazila u lift pešice. Igrali smo se, ali ona je sve više počela pokazivati neke osobene znake nervoze. I nije nam bilo druge do da je povedemo na selo u njeno prirodno okruženje, kako su to govorili veterinari i ekolozi i oni čudni likovi iz društva za zaštitu životinja. Bila je veoma srećna kad smo je uveli u dvorište kod jednog seljaka. Skinuli smo joj povodac i pustili je. Moja žena je u ushićenju klikćala nešto nerazumljivo, a i ja sam se začudio kad je, i pored svih pažnji i dresure i kultivisanog ponašanja, naša Zvončica, koju smo kao dete pazili i odgajali, poletela prema jednom prljavom svinjcu gde je bio zatvoren nerast Pera. Bože, koliko je bila uzbuđena i kako je samo njuškicom navaljivala na vrata sve dok ih nije razvalila. Pera je pomalo razjareno izleteo napolje. Bio je sav umeljan od vuškije, smrdeo je, a dlake su mu na vratu bile naježene, a iz usta mu je izlazila bela pena. A Zvončica, to da ste videli, počela je da se švrćka oko njega i da mu se umiljava onako smrdljivom. Moja žena je od muke pala u nesvest kad ju je Pera zaskočio. Dobrih desetak minuta sam pokušavao hladnom vodom i mirišljavim maramicama da je povratim svesti, i kad sam najzad uspeo, pogledala je u pracu Zvončice, a Pera je još uvek bio na njoj. Pa pobogu, podviknula je seljaku, što ne silazi sa nje?. Ne može, gospoja, odgovori seljak, skupilo se. //
