Bili smo lutke što cvile i zapomažu u beloj praznoj bez prozora sobi, kad pustili su unutra crnog zeca i šarenog vrapca. Zatvorili su vrata, bio je mrak i čuo se samo lepet krila i šum šapica. Počela si da pevaš u tami, a ja sam ćutao. Pesmom si odenula prazninu, sestro. Smutljivce što nas kroz špijunku prate, naterala si da biraju između dijalektike i žalosne vrbe. Učinilo mi se DA SAMO LOŠI PESNICI SU SLOBODNI, a da ti spavaš na jastuku haosa, sestro. Iz zidova je počelo da niče cveće. Svi naši životi su bili, kažeš, sestro, HEMIJA I ZAPREPAŠĆENJE. Ja hoću da ti verujem, jer oživela si nas ponovo.
