Kad kere vuku krofne sokakom, da znate da su negdi u komšiliku ciganski svatovi. Kod mene, po vrelom betonu u dvorištu, armija sitnih žaba kreketuša koje kao da su pobegle iz Aristofanovih drama. Sa ulice iz trećeg sokaka, neki mazgov u ciganskim svatovima zavija kao lud. A taman sam napunio dečji plastični bazenčić vodom i rešio da se, u tišini vrele letnje večeri, opružim u njemu, kako bih se smirio posle napornog dana. Ali nema mi mira, kad Đura Cigan ženi sina, to mora da se zna i da se čuje u čitavom selu. Stara poslovica banatska kaže: Kad se Cigani veselu nečija mati je sigurno zaplakala. Negdi su nekog privarili, negdi su nekog ojadili. Kroz moje druženje i bavljenje ciganskom narodnom kulturom i stvaralaštvom naučio sam o njima puno, a takođe, i o njihovom primitivnom načinu ponašanja. A da ne govorimo o zanimanjima koja su u njihovim poimanju morala uglavnom u suprotnosti sa našim. A naravno, setio sam se i jedne rečenice koju mi je deda pričao o Miši Ciganu koji je govorio svome sinui: Ranko, sine, ženi tvog sina Jocu da dada vidi i tvoje veselje.
