Čuje se glasna otužna muzika prepuna primitivnih srceparajućih tonova i mikrofoniranja razglasa. Svadba je ciganska u mome komšiluku. I to me je nagnalo na misao kako nečije veselje ume biti bezobzirno i može se reći bezobrazno, nametljivo. Poetika kojom nas je plenila ciganska narodna i nepisana tradicija, gotovo da je i nestala. Svadbe sa šarenim kolima, sa nakićenim svatovima, sa pesmom, igrom i čuvenom čarlamom su prosto nestale. Oni čisti i prefinjeni zvuci su se izgubili pod uticajem novog vremena, a prostor su zauzele novokomponovane ciganske pesme bez naročitog smisla, ali sa jakim razglasom, da se čuje, i da se galamom pokaže moć. Novokomponovani cigani pristigli iz mnogih evropskih gradova žele da se u rodnom im selu iskažu i pokažu sa parama, a pred muzikom razbacujući se i dokazujući jedno drugom kroz kupovinu pesama svoju životnu uspešnost. Muzika koja urla ih dovodi, zajedno sa alkohom u trans, i oni sada žele pokazati čitavom svetu: Vidite ko sam bio, a ko sam sada.
