Sve bi uradila da ne mora da bude u situaciji u kojoj je. Shvata da nešto mora da menja, i pokušala je, nije da nije, ali joj baš i nije uspevalo. Teško joj je da pomiri u sebi zavodnicu i domaćicu, a i kako bi, kad između njih stoje još i gorda intelektualka i porodična podanica. Ponekad joj se život činio nesnosnim i nije imala kud, već je izlazila iz kuđe, za svaki slučaj dobro obučena i kretala put grada. Najbojli lek su prodavnice i trgovi u letnjem periodu sa baštama kafića i poslastičarnica. Tamo uvek vrvi, tamo se uvek neko i nešto kreće, što joj je odvraćalo pažnju od nje same. Gospodin sa smešnim šeširom pred semoforom. Studentkinja sa kratkom suknjom i dugim nogama. Bakica ozojana što vuče iz kupovine svoju torbu sa točkićima, teta što liže i bekelji se na sladoled. Cigančići što idu od stola do stola i traže po jednu banku, fino doterani gospodin u sivkastom odelu sa krutom kragnom na košulji i tesno zategnutom kravatom, kao da želi da se uguši, liči na nekog mladog ambicioznog bankara sa televizijskih reklama. Potom grupica penzonera koji nešto raspravljaju onako u hodu, ali kao u usporenom filmu. A izlozi sa lutkama koje kao da su žive, sa mnoštvom šarenih boja, sa kaligrafki ispisanim natpisima. I sve je, kad izađe u grad u prepodnevnim satima, oko nje puno živosti, puno treparavih boja, mirisa i dinamike koja joj puni oči i čini da se zaboravlja. I tako stopljena sa svetom gubi potrebu da se ispituje, da se pretresa i da slaže svoje želje i zahteve na jednoj strani i svoje poraze i promašaje na drugoj. Kad se izađe među ljude nema mnogo sabiranja i oduzimanja u ličnom životu. Hotimično stapamo se i nastavljamo dalje.
