Prezireš sestro gospe klimakterične što na kanbetu u vrućici raskrečenih nogu zapomažu i dragog prizivaju, moleći se gospodu da utoli se žudnja njihova ne izreciva.Smeješ se prizivima njihovim što ipak posle svega ostavljaju čak i u pesmi miris znoja, sekreta i prljave posteljine u hotelskoj sobi. Kažeš da poj tvoj gorama i planinama se prolama, gradovima zastaje dah i umuknu bojni pokliči i trube. Sunce se rascvetava noću iz hladne mesečine kad energiju što glas radosti je beskonačni prospeš vaseljenom, omiluješ je da vozdigne i se i nastavi život.
