Taki smo ti mi narod, volemo da budemo aljkavi. Mi smo u tome šampioni, čak i od najboljih smo bolji, bar za jednu nijansu. Kod nas je tako - di šta padne tu i ostane. Pa onda, opet, jovo iznova. To da živimo u krtogu je izgleda prirodno stanje. Retko čistimo i sređujemo i sebe i prostor oko nas. Nemamo kade od sedenja i zanovetanja. A što i da čistimo kad će to da uradi neko za nas. Neko kome je do toga stalo, jer nama to i nije mnogo važno. Mi smo najautentičniji likovi iz naturalnih romana. Mi haos kojim smo okruženi zovemo krativnim haosom. Mi smradove zovemo prirodnim mirisima. Mi lenjost doživljavano mudrački i filozofski. One koji nešto sređuju i koji se sređuju gledamo sa podsmehom i čine nam se pomalo pederastim. Mi smo jedno varvarsko muško duštvo koje svojim nehatom želi da iskaže muževnost koja nam fali. Oni koji čiste, sređuju, picane, i kinđure, i dovode u red prostor oko sebe i oko nas čini nam se da rade poslove drugog reda. Volimo da smo u čistom prozračnom i namirisanom, ali ne volimo da sređujemo. Naopaki smo kad nas neko na to opomene. U stanju smo da se naljutimo. Prija nam taj nabeđeni varvarizam. U njega se zaklinjemo, premda mu i neverujemo puno. Naša aljkavost je cvet kojim se trebamo kititi za reverom. Peruška koju treba zadenuti u šešir. Ona je naš nedostatak karaktera koji ne želimo da priznamo. A ako je nekom narodu potrebno, možemo držati kurseve iz aljkavosti. Mi se najtoplije preporučujemo i tvrdimo, ne samo da smo najbolji, već teško da će nas neko i nadmašiti.
