Taj izraz sam prvi put čuo u mome detinjstvu kad sam poslom odlazio u prodavnicu kod Dančike, kako se popularno po trgovcu zvao dućan prehrambene i špicerajske robe u mome komšiluku. Uletao sam unutra i još s vrata tražio ono što su mi od kuće poručili, a sa jednom rukom pružao novac koji mi je za tu priliku bio dat. I Dančika bi me odmah, bez obzira na red, posluživao. Izgleda da sam mu bio simpatičan kad onako melen, sa musavim stomakom od lubenica i sa rukama izranjavanim od padanja, uletim i kao iz topa, bez obzira da li nekoga ima, tražim za oca cigarete koje su se zvale Super Drava, tvrdo pakovanje. I kad sam jednom prilikom uleteo u prodavnicu, Dančika je sedeo za tezgom, što je bilo veoma retko da sam ga u toj pozi video i na očima je imao naočare i nešto je pisao. Još s vrata sam povikao šta mi treba pružajući novac, a on me nije ni primetio, ili se pravio. Ponovio sam brže bolje svoj zahtev, on me samo pogleda preko naočara i nastavi da piskara, mrtav ozbiljan, po onom papiru sa tintavom olovkom. Ja sam još jednom podviknuo, a on mi odgovori ledenim glasom, a sa dozom pojačane ozbiljnosti i prekora: Šta se dereš, zar ne vidiš da pišem trebovanje. Ja sam se malo uplašio i ustuknuo, kao pred nečim jako važnim i ozbiljnim. Malo sam se i osramotio, možda sam malo i pocrveno, jer Dančikin glas je kod izgovaranja tog trebovanje pokazao punu ozbiljnost i odlučnost, tako da sam ja shvatio da se radi o nekoj veoma važnoj stvari i da je trebovanje čak važnije i od toga što mi je ortac ukazao poverenje i dao mi pare da kupim njegove cigarete koje u se zvale Super Drava, tvrdo pakovanje..
