Ima ih u celom svetu, u svim državama, po gradovima, varošicama, po selima, ali nigde nemaju tako tužan i zabrinut izgled kao po našim paorskim kućama u Banatu. Tu u njihovom prirodnom i domaćem okruženju izgledaju sasvim oporo, starački, uglavnom tihi i radni, gotovo uvek u nekom poslu i nekom tihom jedu koji je zbog nekog i nečeg što se pred njih isprečilo i smeta im da svoje poslove i život dovedu do savršenstva. Sa ženama se retko druže, ako nije u pitanju bliža rodbina. O njima i ne pričaju onako kako bi trebalo, uglavno te žensko - muške teme zaobilaze. Pričaju satima o tome kako su orali njivu, ili kako im se pokvario neki deo na mašini za baliranje ili na kombajnu. Govore o majstorima, do u tančine vam pričaju o svojoj stoci, o kravama, o konjima, o krmači koja se već godinama u njihovoj kući prasi i sa kojom su oni zadovoljni. Pričaju o tome kao prave salamuru i kako spremaju hranu, posebno sušene šunke i ostale dimljene stvari, kobasice, pogotovu belolučne na tradicionalan način spravljane. Pričaju o svome vinu, o rakiji koju prave, i sve do u nedogled vam objašnjavaju kako su u vojsci služili u artiljeriji, ili u oklopnim jednicama. Oni se sećaju svojih drugova iz razreda, iz osnovne škole, iz srednje, sećaju se i svojih mlađih oficira iz vojske, ali se ne sećaju i o tome ne pričaju, ili pak vrlo retko, kad su od neke devoje tražili da je poljube. Matori momci su često zajedno u društvu i u šetnjama. Retko se druže sa oženjenim drugovima iz svoje generacije. Sa rodbinom ponekad. Oni uvek sedaju negde po kafanama u ćošak da mogu sve da vide, a za nuždu da mogu brzo i da izađu napolje. Jedne godine u mome detinjstvu, u naš komšiluk je stigla jedna prija iz Slavonije, i kako se svima iz komšiluka učinila dobrom, čestitom i vrednom, moja majka, po nagovoru dede i oca, krene u Padej u goste da je preporuči mojim stričevima koji su bili već stariji momci i koji su dugo godina živeli sami i bavili su se paorlukom. I naravno majka vozom jutarnjim ode u Padej. Oni je lepo dočekaju, zvali su je snajica, pošto je bio običaj da deverovi snajama od milja tepadu. I moja majka kaže razlog zašto je došla, izvadi sliku i pokaže kako udavača iz Slavonije izgleda i upita starijeg devera koji se zvao Giga: Ajde Gida da se oženiš sas ovom Slavonkom. A on je pogleda onako zabrinuto pa kaže: Ne mogu snajice nešto sam marod, a i neka jeza me je vata, ko da ću se razboleti. Kad vide da od njega nema ništa, a ona se okrene mlađem bratu: Kad neće on ajde ti Tomice da se oženiš, da je dovedeš da ne samujete. A on joj odgovori: Ne mogu snajice, nemam kade, a treba i kobila da mi se oždrebi, evo svaki dan čekam. I naravno moja majka se prvim popodnevnim vozom vrati u selo i kaže ocu i dedi šta se tamo razgovaralo, a deda onda pošlje oca u komšiluk da kaže da je devojaka slobodna i da naši rodovi imu razgovore na dugu stranu i da nećedu da se obavezivadu. Naravno i deda nikako nije mogao da prihvati da njegovi sestrići neće da se žene. A udavača iz Slavonje se se već sledeće nedelje udala za jednog paora iz sela i sas njme i decu izrodila. Sa matorim momcima ništa nije lako. Oni imaju svoje živote i svoje krute navike i pravila, a uza sve oni o svemu vodu računa, a ponajviše o sebi samima.
