Tu privilegiju da nedeljom popodne idem u bioskop dobio sam veoma rano, ali pod nadzorom starijeg brata, kojem su u to vreme već udarili brčići i koji je imao svoje društvo iz škole sa kojim je nedeljom popodne išao da gleda filmove. Mom bratu je malo bilo sramota da me vodi za ruku u bioskop, pa je počeo sa mojim prvim, može se reći, prepuštanjem sebi i snalaženju. Niko iz njegovog društva NIJE IMAO TOLIKO GODINA MLAĐEG BRATA kao on, pa je veoma često i bio predmetom zadirkivanja. Brat me je odvodio u bioskop, postavljao me u prvi red da kupim čaure, a on je sa svojim društvom odlazio u poslednje redove odakle se sve bolje videlo ili je išao na balkon, što je bila posebna privilegija. Nisam još zglavno ni umeo da čitam kad sam sedeo u prvom redu zajedno sa još nekolicinom mojih ispisnika ili pak malo starijih i već unapred se radovao onome što ću videti na filmu. A u to vreme su se za decu davali uglavnom kaubojski filmovi, a mi se kao klinci navikli na njih kao da ništa na svetu osim tih filmova ne postoji. I kad sam dolazio kući baka je tražila da joj prepričam film. A ja sam joj pričao i prepričavao ono što sam po slikama video, a radnju baš i nisam nekako znao i sve mi je bilo iskidano .Baki se nije sviđalo da pričam iskidano i da ne znam radnju pa je onako strogo: Šta vredi da gledaš filmove i ideš u bioskop da zabadava trošiš novce kad ne znaš da čitaš, kad numeš da da mi prepričaš o čemu se radi u komadu. I tako je krenula moja ubrzana kućna i porodična obuka u predškolsskom periodu da naučim da čitam. Moja sreća je bila da su me roditelji puštali sa starijim bratom, koji je shvativiši da i on ima intersa kada me vodi jer je od kuće dobijao više para i ponekad su me kao malog mogli prošvercovati bez karte, ja sam bio u prilici da već odgledam filmove koje su moji vršnjaci gledali u trećem i četvrtom osnovne. A kada su počinjali priču, ja sam im govorio: Ja sam taj film već gledo. Mene je brataš vodio u bioskop još kad sam bio mali.
