Retko o tome sa nekim pričam, a i ne volim leti biti na sucu i vrelom pesku na moru. Dosadno mi je. Ne znam šta bih radio sa sobom. Ne volim mnogo da putujem, da menjam mesta boravka, a ponajviše me mrzi da se pečem po nekoliko sati na suncu. A nije da nisam to činio, i nije da nisam pokušavao da se ušemim i ukalupim sa celim svetom i sa mojim okruženjem koje je u letnjem periodu kolektivno pijukalo leto, odmor, more, plaže itd. I probao sam i mučio se nekoliko dana na suncu kao u peći paklenoj i sve mi se nešto vrtilo u glavi i nisam mogao ni jednu misao da uhvatim čistu i jasnu i imao sam utisak da mi je duh kao mlak, kao prokuvan, kao da je od njega postao sos koji niti smrdi niti miriše. Tražio sam osveženja u pivu, sladoledima, u raznom voću u letnjim igrama na plaži i video da ja to uopšte, ne ne samo da ne umem, već i da mi se to gotovo nimalo ne sviđa. Nije mi bilo sve jedno kad sam shvatio koliko je moja kontinentalana priroda zavisna od redovne hladovine i koliko moj duh traži jednu ustaljenu klimu kako bi bio aktivan u onoj meri kako je to sam od sebe tražio. Odustao sam od letovanja i tek docnije sam shvatio da sam bolestan i da se to modernim jezikom zove radoholik. Bože, pa to nije normalo, pomislio sam. Zašto ja ne mogu biti kao i svi drugi i uživatu u pečenju na suncu? Igrati se sa loptom, zašto ja ne umem sve to što milionima turista predstavlja užitak uklopiti i u moj sistem vrednosti? Izgleda da sam ipak malo sakaćen za svet o lepoti boravka i kupanja na moru. Izgleda da sam antihedonistički vaspitan. I što je još gore, ne umem se toga osloboditi. A milioni turista se brčkaju, a ja eto racionalizujem svoju usamljenost kroz različite tekstove i čini mi se da mi je od toga dobro. I ne samo to, već mislim da je to i zdravo. A i što je najvažnije za ove krizne godine i ne košta puno. A duh se razbaškario u jeziku našem nasušnom i pliva malo s preda, malo leđno, malo sa strane, malo kereći, malo zečiji, malo roni sa opremom, (uz pomoć nekoliko velikih rečnika i enciklopedija), malo bez opreme, na suvo, što bi se reklo. I vidim, kad već ne mogu kao sav svet, onda mogu u moj svet, kroz moj svet i sa mojim svetom u optimalne topline,jezika našeg nasušnog.
