Leti je to kao pred smrt. Kad nema daška vetra, kad osećate da se gušite. Kad vam se misli blokiraju i prosto uvuku u neku ljušturu. I kako god pokušate da se oslobodite nekog pritiska u sebi, sve vam je nekako teže. Ali i nije to tako strašno dok ste u hladovini. Može biti i strašnije, da ste na njivi, pa još tuđoj, u nekoj nadnici sa kojom možete da kupite cigare, da popijete pivo pred dućanom, da kupite parče kobasice podriguše i veknu crnog hleba. I tako do sledećeg dana. Do sledećeg i punog omorine dana. Tako mi kaže moj prijatelj koga još zovu Crni. I još mi na kraju dodaje: Svete, jebem te.
