Poručivali smo mi jedni drugima, kroz sva vremena dokle doseže ljudsko pamćenje, mnogo toga i lepog, i ružnog, i pametnog, i glupog, i smešnog, i tužnog, i uvek i na svakom mestu smo iste poruke primali. Prema porukama smo se odnosili kao prema nečem važnom i značajnom u onim davnim vremenima kad se i nije tako često u komunikaciji među ljudima poručivalo. A razdaljine su nekad bile velike, a glasonođe i telali spori, tako da je trebalo vremena dok poruka ode i dok se odgovor vrati. Doduše, one su malo brže išle u jednom periodu i to uglavnom u romanima francuske gospode i ruskih plemića, ali to je samo literatura. Sve je tako išlo dok se nisu pojavile moderne pismonoše, pa telefoni i telegrafi, pa televizije, pa mobilni, a evo i ovo netčet poručivanje. Jedino što je ostalo iza svega je radoznalost onih koji poruku primaju i koji jedva čekaju da je otvore. Meni se danas nešto čudno dešava: mogu da otvorim poruke, a ne mogu da poručim ništa na način kako se to uobičajeno čini. I zato sad, evo, svima poručujem da jedno vreme ne mogu nikom ništa poručivati, a i nemam nešto veliko da dajem na glas.
