Najbolje nam je kad pred stvarnošću zapušimo i oči i uši i kad se ponašamo ka da ona nije onakava kakva ustvari jeste. To je nekako najbezbolnije i nikom se nećemo zameriti. Mi ćemo glumatati kako je sve lepo, kako je sve divno, hvalićemo i što treba i što ne treba javno, a onda ćemo otići kući i piti tablete za živce, opijati se u potaji, dobijati čirove na želudcu, satirati se na netu ili gledanjem televizora itd. Naša nespremnost da se suočimo sa realnošću i da bobu kažemo da je bob, a popu da kažemo da je pop, stvorila je u nama onoj pritvorni i podmukli karakter, i proizvodi u nama onaj tihi i prigušeni bes koji utapamo u otimačini za srećan i lagodan, za sve drugo osim za sebe, nezainteresivan građansko malograđanski i hedonistički život. Nešto strašno se promenulo u našoj želji da saznamo istinu, pa i o najmanjoj sitnici. Neko nas je preumio i doveo u stanje pasivnog vegetiranja i knjavanja u dobro opremljenim, sa mnoštvom tehničkih pomagala, stanovima. Istina više nikoga ne interesuje, njeno postojanje je zamenjeno interesom. A mi sve to činimo sa smeškom, kao u reklamama. I sve to pravdamo onom već strašno otrcanom rečenicom koja kaže: Pa eto, borimo se za život. Matematika, računica i ekonomija su iznad svega. Sve mladalačke sanje i svi ideali, ako su ih imale generacije, su pali i strpoštali se prosto pred tom činjenicom da i nema nam druge do da postajemo robotizirani robovi koji će raditi bespogovorno ono što im se naredi da bi se dobila plata kojom ćemo poplaćati račune za sve ono što u današnjem vremenu zovemo trend. I kad se pojavi neko i kaže da je mleko zaista belo, nama se čini da to nije istina, jer mi crno mleko pijemo danju, kako je davno govorio Pol Celan.
