Moj deda i nije bio svakidašnji i obični čovek, bar za mene nije. Nekoliko godina pre smrti uglavnom se osamljivao i bio je u stanju da po nekoliko sati sedi na jednom mestu pred kućom, na maloj stolici i mirno da prosmatra ljude kako prolaze ulicom, i automobile, i traktore, zaprežna vozila, motore, bicikle kako idu drumom. Ako bi se neko od prolaznika zaustavio i pitao ga nešto on je odgovarao, ali se nije upuštao u duge razgovore. I tako je danima sedeo pred kućom od proleća do kasne jeseni. I zimi je ponekad za vedrih dana izlazio i u njegovom čuvenom gunju sa šubarom na glavi, sedeo je i posmatrao ko prolazi ulicom. Kad sam ga pitao što stoji tu po hladnoći, ili ako je leto po vrućini, odgovaeao mi je da i on, evo, želi da vidi sveta. I tako sam ga viđao godinama. Izgledao je kao da nekoga čeka, da nekoga iščekuje, nekog ko mu je drag, nekoga koga dugo nije video a silno je to želeo. Jednom sam se odvažio i upitao da: Jel ti nekog čekaš, dejka? Čekam, odgovarao je, da me onaj odozgore pozove da mu odem na istinu. Nisam uglavnom bio zadovoljan tim stereotipnim odgovorom, a stalno sam se pretvarao da postoji nešto što je skriveno od mene i da ima nečeg do čega nisam dopirao, da ima neka tajna. A tajne, priznaćete svi, na neki posebno radoznali način želimo da čujemo. Kad sam ga pitao dal ima nešto što bi mi posebno rekao, neku posebnu mudrost i neku pouku, on mi je onako kršeći suvonjave sa krupnim žilama ruke odgovarao: Ne itaj grudve na Boga. Ponekad je zaista umeo da bude zamišljen i zagonetan, a mene je to uvek intrigiralo i jednom prilikom sam ga, kad je sedeo na tronošcu pred kućom, pitao: Pa dobro što sediš sam prid kućom, što ne odeš da sedneš sas ljudima na ćošak, da se malo družiš sa njima? Neću, odgovarao mi je, naslušo sam se, a i poznajem sve njine pripovetke. I nastavljao je da sedi na svojoj stoličici pred svojom kućom, sam.
