Iz velike nužde prihvatio sam se da režiram dečji mjuzikl. I nisam morao da se prihvatim toga posla kom nisam dorastao, ali da ne propadne proslava koja se toliko godina čekala, pa još humanitarna, pa još nema ko, pa još ja u nekom posebnom mentalnom stanju mlitavosti. Ali sve smo uradili da bude kako treba, činilo se da smo malo radili u ilegali, ali decu smo obučili, šta će da čitaju i da pevaju. Bend je stigao sa opremom koji će pratiti, kostimi su bili tu, reklamu smo uradili sjajnu i već su ljudi počeli da stižu na humanitarni dečiji koncert kad sam se ja izgubio. Pitate se kako. Jednostavno sam krenuo na interno odelenje, a koncert je donatorski i trebao je da se održi na stepeništu ulazne zgrade u bolnicu. Krenuo sam sam do internog odelenja, kad me zaustavi jedna sredovečna gospođa samo da mi kaže da je poslednju penziju pretvorila u evre, samo da znam da je to učinila i da to čuva za gladne godine koje svakako dolaze, a da se ona sprema za koncert i zato je i viklere stavila da kosu malo nakrecavi. Zahvalim joj se na informacijama i krenem prema internom, kad sretnem solo gitaristu iz benda i objasnim mu da deca imaju kostime i da je to novina i da sam se za to pobrinuo. On me je upoznao sa svojim prvim i drugim dvojnikom. Objasnio mi je da oni sviraju svakako muziku koja se mnogima dopada, a da je priredba samo lepak na koju će da se zalepe novinari, pošto njih u medijima baš ne mirišu. Ostavim ih i krenem dalje prema internom odelenju, izgleda sam hteo da mi daju neki lek protiv mlitavosti, nešto što bi mi podiglo budnost u trenutku kad dečija predstava treba da počne i kad trebamo poentirati i pridobiti građane da daju sredstva i pare da se popravi kotlarnica u bolnici. Krenem kroz neku baštu i između nekih polumračnih vođaka i borića. I najednom se nađem na drugom kraju grada, na železničkoj stanici sam i polumrak je. Po lamprazima mnogo istovarenog uglja, sve je mirisalo na njega, ljudi se nešto muvaju po peronima. Sijalice čkilje. Trebam stići, sada će početi, a kako će bez mene. Nisam im rekao kako da se rasporede po stepeništu. A i vreme munjevito odmiče. U tom trenutku stižu kola sa radnicima koji su čekali radnički voz u pola osam. Zamolim jednog od njih da me odveze do bolnice. Između zvukova automobila, graje, lokomotiva i šinobusa čuo sam kako tamo negde iz daljine orkestar štimuje instrumente. Spemaju se, a ja trebam biti tu na samom početku. Prekorevao sam sebe zbog neodgovornosti i upinjao sam se iz sve snage da ubrzam svoj povratak, ali redovnim asvaltnim drumom. Nisam semo prečicom kroz voćnjake gde sam se izgubio tražeći interno odelenje bolnice. I jedan od radnika prihvati da me odveze samo da se presvuče i železničarskoj kućici. Kad sam ušao i seo i dok se on presvlačio zaspao sam. Nikada mi se to nije dešavalo da sednem i zaspim, prosto izgubim se i sveta stvarnosti. A kad sam se trgao kraj mene je sedeo moj pokojni ujak Aleksa, koji je dugo godina važio za jednog od značajnijih prvoboraca u našem kraju. Otkud ti?, pitam ga. Oni su otišli, a ti si zaspo, a ja te čuvam dok se ne probudiš. I kad sam malo bolje otvorio oči oko mene vrvež. Ljudi dolaze iz pravca perona i svi su oni publika za dečiji humanitarni mjuzikl. I sve su nekako išli ruku pod ruku, muškarci i žene. Svetina je nagrnula vozom sa svih strana da vidi čudo neviđeno. Da vidi mjuzikl koji sam režirao, i koji sam postavio, i napisao tekst, i evo, neću biti tu da, a već će sigurno zbog protokola krenuti, da dam poslednje instrukcije glumcima koji su deca u kostimimima i priučena deca koja su se dobrovoljno uključila u projekat da pomognu bolnici u našem gradu. I još su neki ljudi i neke dame, koje su me videle kako stojim pomalo zbunjen svime što se događa dok se iz pravca bolnice čula muzika, prilaziili i javljali mi se i ja sam otpozdravljao, onako kao u transu, kao u polusnu, pomalo mlohav i mlitav bez snage da krenem dalje da odem i pronađem nekoga ko bi mi pomogao da me odveze. Vidim neki auto je tu, pored železničarske kućice. Uletim u njega upalim gas i krenem da vozim u pravcu bolnice. Ali u jednom trenutku mi se udovi ukočili. Prosto kao da su se zdrvenili i kao da ne mogu da vladam njima. Auto ide putem i kad se zatalasao malo u jednoj krivini, sa glavom dole i pogled mi je bio uprt u gas papučicu. U glavi mi je odzvanjao recital koji je na stepeništu bolnice čitan pre mjuzikla. Gledam u papučicu, a auto ide. Bože pa šta se to dešava. Nisam mogao da poverujem. Sa teškom mukom se izdignem i pokušam povratiti kontrolu nad vozilom. Pogledam pored druma neki debeli paori repuju, nešto se kao nadmeću u repovanju. Nečujem ih, ali vidim neke prilike koje su se nešto grčile i guzile. A auto ide dalje i ja u njemu i vozimo se prema bolnici. Usput sam sretao i viđao slike i događaje za koje teško mogu da poverujem da su stvarne i da su moguće. Kraj mene je prošao jedan traktor sa prikolicom koja je bila puna majmuna. Prosto neverovatno, ali to sam baš video ,i oni su se nešto, mislim na majmune, češkali po glavama i kezili su se. A auto ide, a ja nisam siguran da mu išta radim što liči na upravljanje i kontrolu. Potom sam video, opet na drumu, u kanalčiću jednu lađu kako se nasukala i nešto mi je govorilo da je u pitanju panonski Titanik. Šta on radi u kanalu za odvod kuše? Ali našao se tu, i još sam video neku gospodu kako na drugoj platformi piju neka pića iz ćaša sa nogicom. Sigurno je bio u pitanju neki šampanjac. Neverovatno, i još mi se nekolko tako neverovatnih stvari, usput dok sam išao do bolnice, desilo, ali sam to u pometnju zaboravio. Jer desilo se naglo kočenje i imao sam utisak da sam pao negde u neku provaliju i da letim zajedno sa autom, ali u pitanju je bila moja noga na kočnici koju nisam izgleda mogao da kontrolišem. I evo me pred bolnicom sam i samo što nije počeo pravi program. Izgleda da sam ipak stigao na vreme, pomislio sam, kad se pred mene pojavi policajac i saopšti mi da sam se nepropisno parkirao. Dugo mi je da mu objašnjavam i da mu pričam o mojim problemima, snažno ga odgurnem u stranu i pojurim prema unutrašnjosti zgrade gde su bili već obučeni i spremni za nastup glumci. Jednim širokim pogledom sam video da je sve u redu i voditelj programa me je nekako spazio i pogledom me upitao da li mogu da kreću, odgovorio sam mu klimanjem glave. I predstava je, ne samo krenula, već je bila sjano izvedena. U jednom posebnom limenom sanduku na drvenim nogarima su stojali ljudi koji su prodavali papirne vaučere, a kraj njih su bile kutije drvene u koje su stavljali pare. Mjuzikl je zavrešn. Sve je uspelo, sredstva za kotlarnicu su obezbeđana. Narod je zadovoljan, glumci su zadovoljni, sve se dobro završilo i otišao sam kući. I ja sam bio zadovoljan. I konačno sam legao i onako domaćinski spavao i dan i noć. Kad sam se probudio, a još mi je glava bila na jastuku, nešto mi je pod obrazom šuškalo. Ustao sam i pogledao. Bila je to kazna za nepropisno parkiranje. E, tek onda sam se našao u čudu.
