Od malena je bio mršav i vižljast. Kažu da je taki na oca. Kako je vreme prolazilo pokazalo se da je mršav na oca, ali da je po karakteru i spremnisti da bude od svakog stvora na mater. Od detinjstva se zanimao za voćarstvo i baštovanluk, a to je primio od matere mu Anđe koja je rodom iz Vranjeva. Od malena je bio vredan i radan, ali ga škola nije puno privlačila premda je lako i brzo učio. Vedrog duha i komunikativan sa ljudima, uvek je oko sebe širio dobro raspoloženje, šalu i optimizam. Završio za konobara, oženio se, izrodio dete i kao kelner u lokalnoj kafani radio dvadesetak godina, a onda promenuo posao. Žena mu Spomenka, rodom iz Mokrina, poginula u saobraćajnoj nesreći. Sin se u međuvremnu oženio i dobio sina, a Stakolce dobio posao portira u Kikindi. Nije se posle smrti žene deceniju i više ženio. Svakodnevno se srećemo pred dućanom. Priča mi o bolestima voća, o najboljem načinu kako da se ispeče rakija, kako da se osuše šljive. Kako da se malim prasicima najbolje pokrju zubi, kako da se nakljuka gusak koji treba da se peče za Božić. Pred dućanom provede po nekoliko sati, pije pivo, puši Drinu za Drinom i sluša razgovore, a veoma retko i sa probranim, a među kojima sam i ja, popriča i to uglavnom o prošlim vremenima. Sedi pred dućanom da ne smeta kući deci kad nema šta da radi i kad odmara. Tu ima društva. A nema i gde na drugo mesto da ode, a da nije nekome na dosadi. I posle kažu da se Stakloce meša sas pićom i da sedi prid dućan. A da je moja žena živa ja ne bih iz kuće nigdi išo. Mogo sam se ja oženiti, ali da delim kuću detetu i deci to neću. A meni, kako je, tako je. Još malo pa ću u penziju, teraću ovako, pa dokle doguram. Ćutim, slušam Stakolceta koji je ime dobio po flaši koju je njegov deda uvek nosio u unutrašnjem džepu od reklice i u kojoj je uvek bilo pomalo rakije. A žvot ide, a ponekad da se živi i ne treba mnogo, dovoljno je da budu tu bića koja voliš.
