Moj drug Mita je bio majstor da napravi topove od blata. Svakodnevno smo, pod kontrolom njegove ili pak moje porodice, u letnjem periodu u njegovom ili mom dvorištu, bili zajedno i igrali se. Mita je bio malo suvlji i vižljastiji od mene, ali smo bili podjednake dobi i možda sam ja bio za koji kilogram teži od njega, a moji prsti na nogama i moje ruke su imale više rana nego njegove, jer se Mita nikad u igri i trčanju nije dovoljno davao kako bi mu se desila nezgoda. A ja sam jurio i veoma često bio u prilici da padam i da se izgruvam, kako je to govorila moja baka. Topove smo pravili od blata, i to onog koje je moglo da se lepi i koje je bilo od crne zemlje, koju smo skidali sa točkova od kola koja su, u letnjem preodu dolazeći sa njiva, tu zemlju donosile. Mita je bio majstor da zamesi smesu za topanje. Imao je veoma spretne prste i kad je pravio testo sav se predavao poslu. Oboje smo bili u letnjem periodu šišani na ćelavo. Nosili smo kratke klotane gaćice koje su naše majke šile kod šnajderke Mileve, koja je bila jedan od potomaka Đure Jakšića, ali onog krila njegovih stričeva koji se nisu odselili u Crnju i koji su ostali da žive u našem selu iz kog je poreklo vodila i cela Đurina porodica. Mileva je bila invalid, i ona je umela da ceni svoje mušterije, jedan od revnosnijih je bila moja majka i Mitina. Te crne klotane gaćice, koje su služile mesto pantalonica i šorceva, su bile jedina garderoba koju smo, od rana jutra do padanja suraka, nosili. Mita je imao posebne bajalice za svaki top koji je trebalo da se baci i da pukne. Govorio je: Kukuriku peto, ako nećeš pući baciću te na vrh kuće. I sve tako, u tom maniru je smišljao dosetke. Mita je imao još jedan dar, lepo je crtao i to sve ono što je bilo interesantno za nas u to vreme. A njegov otac je radio na železnici i uvek mu je donosio neke ispisane blokove da na njima crta. Kad su topovi u pitanju, pored redovnih koji su bili okrugli i koji su, kad se naprave i pre no što se bace da puknu, morali još i da imaju malo pljuvačke kako bi pucanj bio zvonkiji. Kad napravimo top onda pljunemo u njega da pukne, pa ako to ne učini onda kažemo da se rastroćko. Pored običnih Mita je pravio i posebne topove. Jedan se zvao Popin slanik, pa Popina kašika, i još neke koje sam zaboravio kako ih je nazivao. I tako je naša igra, kažem pod kontrolom porodica, trajala iz dana u dan, sve dok jednog dana, kad sam otišao kod Mite, on mi kaže da ne može da iziđe da se topa sa mnom jer mu je mama donela malog brata iz bolnice. Malo sam bio zbunjen, a izgleda malo i ljubomoran što Mita ima nešto što ja nemam. Vratio sam se kući i pitao mamu: Što ti meni ne doneseš iz bolnice malog brata ko Mitina mama? Pa ti imaš brata, odgovori mi majka pokazujući na mog starijeg brata kom su već brkovi udarili i koji je slušao naš razgovor. I nije odoleo a da se ne umeša: Pa nisi se trebao ni ti roditi. Ionako su me svi u školi zafrkavali kad si se rodio. I tako je prošao moj jedini vapaj za mlađim bratom. Moj drug Mita se, već kad je došla jesen, preselio u grad jer je njegov tata po službenoj dužnosti dobio stan od železnice. Izgubili smo se u vremenu i prostoru i svako je bio ponesen svojim šivotom, a prvi put smo se sreli nakon četrdeset godina. Bio je carinik, jednako pedantan precizan i na kratko ošišan. Gledao sam ga izdaleka kako obilazi i kontroliše neke kamione sa robom, kako zaviriva ispod cirada, a u njemu sam još uvek video onog dečaka što pravi top po imenu Popin slanik, pljuje unjega i baje mu.
