Pisanje je jeretički posao u koji upadamo sa željom da se oslobodimo duboko potisnutog u nama muka jezika koji je počeo da korodira i buđavi u nedostatku naše spremnosti da provetrimo mitove koji su se poput kvočaka nasadili u arhetipskim keramičkim amforama, posudama za kojima danima, mesecima i godinama ronimo duboko u nama, jednako verujući da će nas iz njihove utrobe zapljusnuti neki neoavangardni Koka-kola zvrkut večnog ponavljanja i papagajenja što nas obesmišljava i čini od naše stvarnosti reprodukciju koja se odvaja i lista sama od sebe. Introspekcija i samoposmatranje kroz jezička i retorička rešeta samo su gnevne i vesele slike u vrtlogu promaje šta nastaje u lepetu krila ptice u kavezu koja simulira let i kriči ljudskim papagajskim glasom i veseli se verujući samoprojektovanoj iluziji iz koje se izlazi beleženjem rečenica, stihova, jezičkih znakova, volšebnih misli iz kojih se olistavanjem otvaraju stranice što šenluče na naše oči i stroje se u knjiške paragrafe, i šlajfne, i tabake.
Intrigantan i neodoljiv u vreme velike zaraze, naš pisac postaje junak koji sve oko sebe i probražava, poetizuje, i romantizira, i pojunačuje u formalno razbarušenu, a ipak skladnu, epsku naraciju o bližnjima, ljudima, životinjama, pticama, oblacima, o svetu metafizičkom i astralnom, a sve sa jednom jedinom željom da kroz igru reenergetizuje crkotinu od smisla koji je u vreme velikog utamničenja prestao da važi na načina kako smo ga nekada poznavali.
Miodrag Topić je stari pisac novog trećemilenujumskog post-koronarnog vremena, a knjige „Godina papagaja” koja je pred tobom, poštovani čitaoče, zajedno sa knjigom o „Psu koji je hvatao zjale”, su jedni od mogućih pasoša za vremena buduća koje je sebi i svojim junacima ispisao autor.
