Iskrenost retko kada i malo kome prija.Ona oslobađa dušu sekreta nagomilanih misli koje nas guše.Ispljunemo istinu i osetimo olakšanje, a odmah nakon toga se i pokajemo jer ona često srami i nas same i one kojima smo je sasuli u brk.
U ovo preobraženjsko jutro sabriram život i sva pregnuća u njemu i uviđam svu varljivost trenutaka spoznaje nekih istina kako kod sebe tako sveta u kome živim.
Poučen neprijatnostima koje za sobom javno izgovorene istine povlače odlučio sam da samo blago izlamentiram nad varljivošću tog trenutka spoznaje.
Život nas uvek hipnotički privlači i u svemu što ga čini želimo da učestvujemo, a pogotovu u spoznaji istina onih kad se podvuče crta i kad poželimo da sumiramo rezultate kako življenja tako i istina koje smo spoznali i prećutali ih.
Ponekad mi se učini da je zbir tih svih životnoh spoznaja istina nalik na jedan ogromni balon koji je evo vreme probušilo, a iskustvo prilagođavanja prizemljilo,balon koji je onako smežuran izduvan odbačen poput prljave krpe na pod i pločnik po kome gazim zajedno sa drugim ljudima i ne obazirući se na svetost trenutka koji ih je izrodio.
