Samozadovoljan i prosečan palanački duh, sestro, šeta korzoom malograđanskim svoj umišljaj o veličini. Prepoznaješ ga po plitkoći emocije, po neiskrenom udvorištvu, po neukoj gordosti i animalnoj naduvenosti do prsnuća. Oni te ne vide, jer gledaju samo u sebe.Oni te ne čuju jer samo slušaju vonj pokojnog cveća koje je preliveno u parfemske flaše kojim su pošpricali svoja znojava tela. On je uškopljen pa ne ume da prepozna lepotu već se raduje i plješće njakanju i kreveljenju patetičnih i podbulih debila.Oprosti mu na ružnoći misli, sestro.U sebe se ponovo zagledaj., Lepa si i neponovljiva kao sanjana večnost.Dok te sa divljenjem gledam zaboravljam strahote, tiraniju i opakost palanačkog duha što je prostakluk proglasio za kulturu, a pohlepu za način življenja.Očaranost tobom je moj spas, tiho i svakodnevno, umranjem odlaženje na sastanak sa tobom u večnost.
