Радован Влаховић својом новом књигом названом Све је у глави наставио је даље у освајању простора књижевности за децу. Познат, како по својој књижевној мисији, организовању културног живота, приређивању и издавању књига других аутора, тако и по сопственом стварању у области лепе књижевности, ауторском опусу од око 40 књига прозе и поезије, додао је још једну, читања вредну, књигу о детињству у равници. Његове топле приче о војвођанској равници можемо поредити са прозом Вељка Петровића или стиховима Мике Антића, а по мотиву (детињству) са приповеткама Иве Андрића из збирке Деца. Написане су разумљивим, говорним језиком, протканим локализмима као упливом у спецификум времена и људи, толико су нам блиске да се чини да је описао и неке наше доживљаје. Иако се тематски држе истог оквира, од почетне жеље за хумором и личном анегдотом, кроз реминисценције на прву љубав све је еволуирало у правцу веће зрелости и чвршће постављених ликова. Фабула је једноставна, приче су сегменти јунаковог детињства, а радња углавном тече линеарно. Сабрао је сопствена сећања на детињство и храбро погледао у прошлост, не улепшавајући стварност испричао како се калио у човека. Збирка приповедака Све је у глави обојена је сећањем на детињство, које није онолико безбрижно колико човек воли да верује. Свака Влаховићева прича открива богат унутрашњи свет главног лика, дечака, било да је то весеље и усхићење, било туга и сета, која, по Исидори Секулић, није за децу јер им одузима детињство и чини их несрећним. Ова књига говори како о његовом, тако и о детињству његових вршњака и о онима који су били деца у тим годинама. Самосвојна осећајност подцртава емотивни слој дела у којем има и елемената игре и неизбежног, преко потребног, хумора. Ово дело ће отворити нове хоризонте малим читаоцима. У дидактичком слоју усмерено је да развије и продуби позитивне људске особине, да оплемени и развија осећај за хуманост. Иво Андрић у Разговорима с Гојом наводи да је уметник неискрен и да му, чак и кад скине све маске, нико не верује. Опет, други писци мисле да је искреност важна. По Аристотелу, битна је истинитост, мимезис – опонашање стварности – и то наш аутор поштује. Емоције навиру кад се ишчитају породични односи пуни топлине и поштовања, а осваја приповедање проткано хумором тако да никога не оставља равнодушним. Породица је топло гнездо, насупрот суровом свету, поручује Влаховић. Његово приповедање се одликује наивношћу и маштом, али и неком благом сетом, која није увек карактеристична за овај жанр, што приповести чини оригиналним. Ова збирка прича, веома спретно уланчаних у низ који повезују главни јунаци, равница као место и оквир за радњу и време које може да буде универзално, неодређено, чини да може да се посматра и као роман. Тада би приче биле поглавља која у читаоцима буде дубоке емоције, изазивају осећања, узбуђења и напетост. Дечак започиње приповедање у првом лицу почетком распуста и сећањем на прве симпатије, учитељицине ћерке у причи Гуливер у Лилипуту. Оне су старије и више дечака је заљубљено у њих, а често долазе на часове и помажу мајци. Прича која отвара збирку зачињена је хумором, кад дечак пун поноса саопшти укућанима да је одличан, отац му развеје срећу речима да је деда давао шунке учитељицином мужу, ветеринару. Жељено признање добио је од комишнице, васпитачице Драгице. Поред дечака, који је уједно и приповедач, пише у првом лицу, као бирани ликови појављују се отац, мајка, деда, баба, брат, разни другови, мештани села, радници, али и омиљени кућни љубимци, животиње. Брат је био добар ученик и није волео да ради рукама, постигао је велик успех у животу. Приче о Рибелу, псу и дечаковом најбољем пријатељу, прича о његовом рођењу, како су му причали „из нужде”, о доживљајима под прозором удовице Кате Мандарине, о томе како је ишао први пут са оцем код бербера, као што је Лаза Лазаревић ишао с оцем на јутрење, део су хронике једне војвођанске породице, приче о породичној историји, свакодневици и на најбољи начин сликају како се некад живело и какво је дивно и помало сурово детињство било испод широког војвођанског неба. Доста прича показује колико је дубоко укорењена свест о понижењу у детињству, сликовито и градацијски приказује раст бола и муке којима сведочи дечак. Влаховић приповеда тихо и смирено. Он не улепшава ни живот ни људе; не воли дугачке описе нити развучене разговоре. Све што каже – каже једноставно и јасно, тако да је разумљив и малом и одраслом читаоцу. Због тога нас његове приче подсећају на књиге познатих писаца за децу: Ивана Цанкара, Прежихова Воранца, Бранка Ћопића, Стевана Раичковића и других. Али Влаховић се, ипак, по нечему разликује. Та разлика је првенствено у истинитости његових доживљаја и сликовитом опису збивања које нас доводи у стање узбуђености и дубоког саосећања. Искрено до суровости, приповеда: „После рата и почетком педесети’ година смо сви били сиротиња. Нисмо били гладни, ал’ се на живот мало давало. А све што смо имали вишка, држава је носила за обавезу.” У причи Шегртовање и Обавеза главни лик је кренуо са десет година да учи занат после школе код Лале Радујковог у радионици, где је као најмлађи морао све да слуша „и мајстора, и калфу, и старије шегрте”. Тај исти мајстор имао је вршалицу и кад би долазили машинари у њихово двориште, то би за децу био извор доживљаја, попут оних у причи Чика Мили. Дечји доживљаји пали су у сенку одношења овршеног жита у задругу јер дете види да је отац био „здраво озбиљан и намргођен” и да се деда се плаши да ће бити као у Русији, како им је рекао комшија чији је брат био на непријатељској страни, у Принц Еуген дивизији. Споредни ликови попут машинара „сви су из Торде, Мађари, поштени и вредни”, укратко су, али доста снажно приказани. Главни јунак доживљава промену, метаморфозу која води ка зрелости. Чика Мили, отац његовог друга, после отимања жита преображава се у дечаковом доживљају и постаје „наједаред тако страшан. Онако крупан са водњикаво плавим очима и са штофаним качкетом на глави, са свеском тврдог повеза у рукама, личио ми је на неког ђавола који је ушо у нашу авлију и нешто командује”. Чује и критику због тога што иду у цркву недељом, а отац је касније морао да прода једног коња „да купује жито у Бочару од колониста” који су имали и борачке пензије, и којима су остављали довољно жита. Његова изјава да је он за њих закон, делује на јунака застрашујуће и он мења поглед на свет. Неку врсту сатисфакције главни јунак добија када чује да је Мили „педер и да то старији људи већ знаду” и када, касније, током једне посете родном месту сазнаје да је због тога по селу пукла брука. Тада је већ био одрастао, у Америци водио веома успешан живот. Никад се није јављао Чика Милију кад је поред њега пролазио на улици, а на Милијево питање зашто, јунакова мајка је одговорила да вероватно није заслужио. Социјално раслојавање, које постаје све јаче, све веће и прави велики јаз међу људима, описао је Влаховић у више већ поменутих прича, а социјална компонента се провлачи кроз цело дело као лајт-мотив. Социјални јаз огледа се, рецимо, у томе што дечак, главни лик романа, пореди себе са сином мајстора код којег је дошао да учи занат, улази у њихову кућу и види да су њихове собе патосане, да тај дечак, његов вршњак, никад не улази у радионицу, нема потребе да ради, да увек има боље чакшире од његових и он ту већ осећа да су они различити, да имају различито социјално порекло и осећа неко незадовољство. Дидактички моменат је свеприсутан, истакнут у причама попут оне о занату: „И други људи из паорски кућа су давали децу да иду, у то време, за шегрте, само да не раду земљу и да се не мучиду ко они са обавезом и задругом.” У тој причи открива став према занату и поучава читаоце: „Занат злата вредан, говорио је мој брат пословицу из књиге.” Деда, као извор мудрости у дечаковом сноводетињству, саветује га да се „занат краде и да се само тако може научити”. У поучној причи о занату читаоце саветује да се тако може наћи срећа у животу. Узимање обавезе, које је у оно доба значило да се животиње, али и пољопривредни производи, дају у задругу, на дечака је оставило дубок траг и своју књигу завршава једном песимистичном, скоро мучном сликом како долазе да узимају обавезу и одвозе им супрасну крмачу. На крају збирке дечак жели да се испуни клетва коју је његов отац упутио онима који су им однели њихово, можда највеће благо које су имали за прехрану породице, додајући целокупном приповедању и малу дозу горчине. Осликао је социјалне оклности, друштвене прилике после Другог светског рата у војвођанском селу где је он провео детињство. Колико има топлине у причама о породици, толико су описани и проблеми и мучне ситуације у којима су се тадашњи сељани налазили и покушајима да опстану и да преживе. Неке карактеристике свог припове дачког талента, које је показао у претходним књигама, сада је учврстио. Дате из визуре детета, прожете збиљом, његове приповести носе печат животности, снагу узбудљивости и разноврсност понашања и преживљавања јунака. Испричани речником какав је био у то време у Војводини, говором обичних људи, доживљаји добијају пластичност и прича оставља дубок траг. Језик је проткан локализмима који доприносе топлини приповедања: „Било је летње доба прид Госпојину кад је баба Милка дошла кроз башћу код мог оца.” Локализми углавном потичу из сеоског амбијента, доминирају у управном, директном говору, ликови се изражавају онако како се говорило некад. Село је доследније сачувало њихову изворност и разноликост и данас их ту више има, ту су некадашње речи дуже живеле и боље се одржале, што и наш аутор приказује. Део речи је призван из сећања аутора, део је донело слушање говора око њега, а мањи део претпостављамо да потиче из писаних трагова, из литературе. Кикинда, Нови Бечеј и околина, то су простори нашег дечака, насељени добрим људима, ликовима ослоњеним на чврсте моралне основе и дирљивим сећањима на доживљаје од пре више од пола века. Аристеотелов појам мимезис – опонашање стварности у збирци Све је у глави Радована Влаховића, води читаоце у апотеозу детињства, у правцу извора зрелости. Влаховић није само ове приче писао, он их је проживео, оне су у њему изазвале јаке емоције да би им се у зрелом добу поново вратио као упливу у спецификум времена и људи и лучама драгоценог искуства.
Проф. др Слађана Миленковић
