Иако је познат као један од наших водећих културних радника, издавача и савремених књижевника, Радован Влаховић је веома запажен као особен и оригиналан приповедач за децу и младе, што је потврдио необичном и успелом књигом кратке прозе: Џемс Бонд у кратким панталонама (2011). Није никаква новост ни изненађење да се писци у зрелим годинама или поодмаклом добу враћају свом детињству, а посебно сећању на завичај и породицу, па отуда започну писање о ономе што желе да сачувају од заборава. Управо то доноси и најновија
Влаховићева књига кратких прича за децу Све је у глави, која осветљава драге успомене из пишчевог детињства и ране младости. Несумњиво је да се ради о зрелом и расном приповедачу, који најчешће евокативно и ретроспективно приповеда о свом детињству и младости, о својој породици и ђачком времену проведеном у родном Банату. У нашу савремену књижевност за децу и младе Радован Влаховић уводи један релативно нов и свеж амбијент, који до сада није толико познат и експлоатисан. Ради се, наиме, о Банату и његовој ближој околини, односно о многим животним детаљима и згодама из детињства, који по много чему заслужују да буду описани и сачувани од заборава. Испуњавајући свој симболички дуг завичају, Влаховић је свим срцем и бићем везан за свој родни крај, при чему задржава поједине локалне идиоме, лексику и друге карактеристичне појединости из говора Банаћана. Без много фантастизације и артистичке надоградње, Влаховић пише реалистички једноставно и разумљиво, такорећи, исповедним тоном у форми сећања и драгих реминисценција, које износи са великом љубављу и пијететом према породици, окружењу и завичају. Иако су релативно сажете и језгровите, ове приче откривају поједине епизоде и важне догађаје из живота Банаћана, односно њихове важне животне тренутке, који су остали трајно урезани у свести и памћењу дечака (Све је у глави, Гуливер у Лилипуту). Влаховић не улепшава и не дотерује стварност, већ приповеда онако како је заиста било, што и те како доприноси сугестивној снази и лепоти самог казивања. Локални оквири нарације не сметају да она постане универзална и општа, будући да својим духовним вредностима, хуморним финесама и естетским дометима то управо и постиже.
Ове приче за децу и младе са истим задовољством могу читати и одрасли читаоци, будући да је граница међу овим литерарним жанровима прилично релативна и флексибилна. Негујући сопствени стил и откривајући један сасвим нови свет, писац истовремено повезује породичну повест са историјом родног места тако да можемо говорити о индивидуалном и колективном искуству, чија је парадигма везана искључиво за свет детињства и прву младост. Широк је репертоар тема и мотива – од прве љубави, „раних јада“, школовања, па до првог осећања детињег срама и социјалне разлике међу децом и људима. И поред свега тога, писац је показао изванредан смисао за хумор и комику, што представља још једну значајну драгоценост у садржају и структури ових прича за децу и младе. Без обзира на повремене тонове носталгије и меланхолије, у причама, ипак, провејава ведрина духа, оптимизам и човекољубље, као етичке и естетичке константе које су наглашене и доминантне. Наратор има неколико улога, односно позиција: некад је непосредни учесник (актант), некад је пасивни посматрач (сведок), а некад критичар и коментатор. Без обзира на тачку гледишта, главни јунак тежи хуманизацији света и антропоморфизацији завичајног топоса (Банат), који уздиже до мита и пиједестала сећања и дужног поштовања.
Сетна евокација детињства и лирско-меланхолични доживљаји света су у основи скоро свих прича чија је композиција сачињена углавном од мозаика и фрагмената. По природи ствари, аутобиографски исказ је у првом плану, а коришћење аутентичних и документарних детаља је више него очигледно, чак и плодотворно. Појединачне људске судбине или, пак, поједини делови из узбудљивих животних исповести појединих јунака и сељана појачавају сугестивност нарације. Реконструкција прошлости изведена је промишљено и драмски уверљиво са описима топографски стварног простора, у коме је смештен микрокосмос свакодневних чудеса и несвакидашњих доживљаја, чији су протагонисти обични људи, деца, убоги, странци, намерници и уопште „божји људи“, како би то рекао Бора Станковић. Тај истоветни просторни и тематски оквир омогућио је дочаравање живописних детаља, људских карактера и судбина, без икаквих импровизација и накнадног дорађивања. Усредсређујући се углавном на епизодичност и фрагментарност, Влаховић не тежи ширини епског захвата у приказивању конкретног друштвеног амбијента и историјског раздобља – колико је усмерен на реминисценцију детињства, упечатљиве описе, бритке дијалоге, занимљива и узбудљива збивања, чија драматичност осветљава разноврсну галерију ликова и догађаја (породица, школа, село). Овде су познавање захтева и могућности мале прозне форме и те како дошли до свог пуног изражаја, а сужавање радње на известан период подразумева селекцију материјала и пажљиво изабрану тематику. Просторно и временски детерминисане, без непотребних дигресија и сувишних детаља, ове приче баве се тзв. „малим“ темама и идејама, али у својој основи сажимају скоро све елементе људског живота: и бол (елегичност), и смех (хуморност), и тугу (лиризам)... Наиме, аутор описује своје детињство као реалну чињеницу коју је непосредно доживљава и суштински познаје. То заправо показује да се ради о животној и истинитој прози у којој има хроничарског и репортерског начина казивања о одређеном временском периоду у завичају и људима у њему. Као писац и човек изузетно богатог искуства, Влаховић није имао потребе да измишља и фантазира, већ му је било довољно само да се врати у пределе свог детињства, па да са тог непресушног врела инспирације захвати оно што је стварно и аутентично, а довољно прихватљиво и подстицајно за настанак приче. Његовим реским опсервацијама и добром запажању не може промаћи ниједан важан детаљ или ситница чија би употреба била значајна у целокупном грађењу ликова, радње и атмосфере. Духовна и антејска приврженост родном крају присутна је безмало у свакој причи, а уметничко транспоновање стварности на фокнеровски начин потврђује трајну и смисаону везу детињства са завичајем. Та елиотовска свест о прошлости, уосталом, својствена је и писцима за децу и младе, који актуелизују и бележе све оно што се догодило и што сматрају незаобилазним за лични доживљај света. Ова књига је стога згодна прилика и повод да се књижевна критика коначно и озбиљно позабави кратком прозом за децу и младе Радована Влаховића, јер она то својим уметничким квалитетима и те како заслужује.
Проф. др Милутин Ђуричковић
