Mora da sam velik i moćan trkač kad mi je život kao nošen prolećnom olujom tako brzo proleteo ispred očiju. Nisam ga dovoljno dobro ni zapamtio. Nisam uspeo da ga memorišem u onoj meri kako sam to želeo. Da mogu da se setim svih lepota koje su moje oči videle.Možda ja i nisam trčao kroz život, možda sve to što sam prošao i nije moja zasluga već samo moje prepuštanje nemoćnika stihiji da ga nosi sa jednog na drugi kraj puta kojim idu ljudske sudbine.Možda ja to zovem življenje i u takvu zabludu sam spreman da se zakunem da se za nju ukopam i da je grozničavo branim.Teško je uhvatiti sebe u istini u razmišljanju a da u isto vreme ne osetiš da se iza svega i iza nje nalazi njena suprotnost koja te na isti način mami i sugestivno ti govori da je i ona u pravu i u nju si sklon da poveruješ.
Vreme koje je predamnom shvatam kao proces ponovnog osvešćivanja. Vraćanja na sam početke onoga što se zove življenje na one trenutke kad mislim da pamtim slike reči ljude i boje i mirise i ukuse kojima me je početak pamćenja mogao usmeriti.Upinjem se da otvorim sve ono što mislim da sam memorisao da pamtim da sam svojom dušom proživeo kako u snu tako i na javi. Teško mi ide. Nisam siguran da sam doboro čuo ono što je izgovarano, niti video ono što sam već video niti osetio ono što sam već osetio. Moja iskustva ta prvotna su kao u magli a nova su ona kojima sam ponavljao ona prva i njih sada imam utisak da pamtim.
