Kako sam, za pola veka života, bio u prilici da se bavim različitim poslovima, to me je sticaj okolnosti vodio među ljude različitih profila i raznih profesija. Ali ja bih se sada vratio na moju generaciju književnu sa kojom sam stasavao čitajući knjige, i pišući tekstove, i vodeći razgovore o knjigama i književnosti. Svi smo na fakultetu i po školama učili o književnosti jedno, a svako od nas je pokušavao to što je učio da sučeli sa životom i sa knjigama koje je čitao i da iz toga kroz svoje stvaralaštvo izađe sa nekom svojom poetikom i sa nekim svojim umetničkim kredom koji je trebao da bude zamena za identitet kako pred književnom zavnoću i publikom tako i pred bogom. Svi smo čitali jedni druge i svi smo uticali jedni na druge. Ali neke, koji su ranije bili u prilici da objavljiju, čitali smo malo više, i kritikovali smo češće, zato što su oni bili u prilici da ono što pišu izlože uvidu javnoisti. Oni su samim tim bili u prilici i da ostvaruju razne uticaje na one koji su kasnije dolazili. A postoje oni koji su objavljivali manje i čije delo nije stavljano toliko na uvid javnosti. Objavljivanje po književnim časpisima je u to vreme bilo in i oni koji su više nudili svoje prvence, bili su i češće objavljivani. Ali postoje i oni kojima je bilo sramota da se preterano nude, ne zato što nisu imali šta već su bili malo zatvoreniji, i nisu se sa svojom poetikom baš uklapali u vrednosne sudove urednika, koji su o objavljivanju odlučivali i naravno pravili svoju selekciju i svoje izbore mladih pisaca, koji su puštani u književni život preko objavljivanja njihovih tekstova kroz časopise. Dugo godina ta, još iz studentskih dana i objavljivanja mladalačkih pisanija, generacijski osvojena prednost u prisutnosti kako u književnoj periodici tako i knjigama koje su tada objavljivane kao prve, a takođe i neke nagrade su padale, bila je presudna da se iz generacije izdvoje određena imena koja su shvatila svoj put, pa kako on bio vrcav i krivudav u književnosti. Ali postoje oni koji su bili prisutni, i pišući i radeći održavali kondicione treninge, a ne objavljujući taložili ne samo rukopise već i iskustva koja su kao zapeta puška čekali trenutak da se povuče okidač.
Svi smo ličili jedni na druge, jednako su se, u jednom relativno malenom gradiću kakav je bio Novi Sad u to vreme, čitale nove knige i one koje su otkrivane, jednako su se upražnjavale neke nove poetike i neki novi obrasci poimanja književnost koji su se pojavljivali a takođe i neke nove umetničke prakse kako su govorili neki pisci. Institucije su su bile otvorene samo za one koji su bili provereni i koji su imali čime da se preporuče. Kriteriji su bili različiti, vrata da se u njih uđe su bila prilično tesna. Kad sam pokušao da im se približim video sam dugi red onih sa kojima sam delio tu mladalačku književnu stvarnost. Video sam ih kako čekaju u redu i jedan po jedan ulaze. Video sam kako se otimaju, kako se laktaju, kako se bore za ocene, kako na fakultetu tako i za akademske preporuke za njihovo stvaralaštvo. Video sam da se bore i za nagrade i svoje mesto u raznim izborima mladih autora koji su tada pravljeni. To me je plašilo i video sam, a znajući sebe da nemam šta da tražim u tom dugom redu gde je svako imao želju da istisne onog drugog, ni sredstva ni metode se nisu birale. Zaista sam se plašio da u sebi počnem da negujem tako pritvoran karijeristički karakter. Video sam kako to funkcioniše pošto su neki od mojih intimnih prijatelja stojali u redu i čekali da ih prozovu da uđu unutra. U meni se vodila velika borba i odlučio sam da ne čekam u redu zajedno sa njima. A nekako u to vreme, moje poimanje književnosti i knjiga je počelo da izlazi iz tog klasičnog, može se reći školskog miljea. Bavljenje književnošću sam shvatao kao suštinski smisao svog života, kao jedini razlog zašto ostaviti sebe u životu, čekanje u redu pred vratima me je dovodilo do apsurda i odlučio sam da krenem svojim putem i da život moj samo tako će imati smisla. Odvojen i prepušten sebi bio sam prinuđen da prođem kroz sve krugove pakla kroz koje je morao da prođe mlad čovek u želji da spozna ne samo egzistencialni već i umetnički identitet. Znao sam da svi oslonci u ljudima i na ljude su varljivi, da se oni uvek kroz različite interesne situacije menjaju, morao sam da nađem taj moj uzvišeni smisao postojanja. Pogledao sam u nebo i potražio moju najvišu tačku na njemu, potražio sam moj Novi Zenit.
