O njima retko pred drugima, van porodice govorimo, a pogotovu ako su se upokojili. ne znam koji su tačno razlozi za to, ali vidim dešava se, ne bi trebalo. Da li želimo da zaboravimo da smo svet prvo počeli da gledamo njihovim očima, što je sasvim prirodno i normalno ili je naša zaokupljenost nama samima uvek činila da roditelje shvatamo samo kao bespogovorne investitore, besplatnu i vernu poslugu, ramena za plakanje kad se dobro izmorimo životnim neuspesima, pa da napravimo predah, da nam daju snage da idemo opet napred. Naša zahvalnost prema njima je kratkoročna, plitka uglavnom i više običajno protokolarna. O tome kakav je naš odnos prema pokojnim roditeljima, koliko negujemo uspomene na njih, i ne razmišljamo. Setimo ih se obično na godišnjice njihjove smrti, a uvek nalazimo milion važnijih razloga da ne odemo na groblje i da ne odnesemo cveće. Uvek su nam naši problemi bili važniji od roditeljskih, a ponekad i nisu bili problemi i poslovi od velike važnosti koliko lenjost da se suočimo sa mišlju da je i nas neko rodio, da i onama neko je vodio brigu kad smo bili mali, da nas je neko stavljao i dizao sa noše... A onda odmaknu godine i sami postanemo roditelji i počinjemo primećivati kod dece naše nehat i sebičnost u odnosu na nas koja je veoma slična onoj koju smo iskazivali i iskazujemo prema našim roditeljima. Moj pokojni otac je govorio ponekad kad je počinjala rasprava o odnosu dece roditelja: Ne treba nam baba, al nam treba babino.
