Moja najveća slabost su ljudi. Verujem im i kad treba i kad ne treba, a ljudi vole lagati. Jedna poslovica kaže: Ko spava sa malom decom probudi se popišan. I zaista, poenekad kad se probudim vidim da sam mokar. Tužno, ali istinito. U mome detinjstvu deda je govorio: Ko se meša sa mekinjama taj ide prid svinje. Uprkos svim mogućim poznavanjima raznih idioma koji su služili za poštapanje i lakše življenje jer su korišteni kao istinski podupirači za nedostatak stava, ja sam uvek i uglavnom nasedao na ljudske priče i lagala. I kad se ista istignu i kad sve to sagledam i uverim se, vidim koliko ne umem da budem otporan na ljude i koliko sam podložan njihovim pričama, još pogotovu kad su dobre i kad su sugestivno i sa dramatikom ispričane. Uplašim se od svoje slabosti. Nisam naučio da na ljude i na njihove priče gledam sa nevericom i sa podozrenjem. Nisam mogao ni slutiti da postoje ljudi koji kad te upoznaju samo misle kakve će od tebe imati koristi. A onda kad sam to otkrio, pa još kod onih koje sam nazivao bliskim prijateljima, umalo sam zanemeo. I nije mi bilo druge do da se ponovo prisetim jedne uzrečice: Sveta bez ljudi nema, a onda me dopuni jedan Anrićev junak koji kaže: A među njima je i puno gada.
