Pobesnite uglavnom kad u ljudima vidite ono što u sebi prepoznajete kao loše i ono što vam se ne sviđa. A Madža i ne pobesni često, ali ume ljude da natera na bes, a pogotovo je često iritirao pokojnog Duška Mušicu kojeg su još od mladosti nazivali Svetac. Madža je kad popije uglavnom pričao priče koje su se ticale mladosti i vremena kad se sasvim drugačije živelo, a u tim pričama je pokazivao vizuru koja je Sveca, koji je u to vreme sa završenom višom mašinskom školom važio za jednog od obrazovanijih momaka u selu, strašno nervirala. Bio je čest gost lovačkog doma koji je tada bio jedno od najelitnih mesta u selu. Tamo se sakupljalo uglavnom finije društvo, a i zbog ambijenta piće u Lovcu je bilo skuplje. Svetac je puno putovao, kako po ondašnjoj državi tako i po Evropi, i voleo je avanturistički život. Posao nikada nije napuštao i negovao je poseban kult rada u firmi. Nije se nikada ženio, a pod starost, kad je firma propala i kad se penzionisao i pao na ekonomski niže grane, a pošto je voleo da popije, odlazio je kod Madže u kontejner i tamo pio domaću rakiju. Često su se napijali zajedno sa ostalim društvom koje je tu svakodnevno trelo leđima zidove. Teme o kojima se diskutovalo su bile različite, a Madža je, kao gazda kontejnera i kao kafedžija, voleo da se pravi da je uvek u pravu i da sve najbolje zna. Društvo koje se tu sakupljalo je uglavnom pilo na veresiju i nisu mu se mnogo protivurečili. Ali Svetac, koji je retko pio na veresiju, se uglavnom suprotstavljao nekim Madžinim glupim izjavama. I tada se javljao onaj njegov čuveni bes koji je meni uvek bio posebno simpatičan, jer je Svetac toliko vikao da je prosto, onako mrškav i sićušan, odskakao od zemlje. A Madža ga je gledao u belo i napijao svoju rakiju pečenu od jabuka i šećera. U poslenje vreme sam za neke pojave i ljude primetio da se ponašam kao Svetac, a svet oko mene ličio je na Madžu koji se ne nervira, ali ume da iznervira.
