I nije znao da ga možda i danas piše, a još u mladosti ranoj, dok su bili momak i devojka on joj je to preporučio, a ona je to iz ljubavi prema njemu prihvatila, a docnije kad su se rastali ona je nastavila da beleži sve događaje koji su imali bilo kakvu vezu sa njihovim susretima. Prosto je neverovatno koliko ljudi, koje srećem u običnom životu, piše. Slično je bilo i sa gospođom Ljiljanom, slučajni susret pred dućanom učinio je da počnemo razgovor, a onda se on odužio do kasno u noć. Rođena je u činovničkoj porodici. Deda joj je bio bio beležnik još za vreme kraljevine, nekoliko godina posle rata, kad je ona imala deset godina, je penzionisan. Majka joj se razvela, a bila udata za žitarskog trgovca koji je za Špilera radio kao nakupac za vreme rata, a odmah po završetku suđeno mu je kao narodnom neprijatelju i bio je streljan, zapravo preko noći likvidiran od strane partizana. Oca gotovo da i nije zapamtila, a deda joj je menjao oca. Baka joj je bila domaćica, a tetka opet udovica, beogradska oficiruša, udata za gardijskog kraljevskog kapetana koji je poginuo prilikom bombardovanja Beograda. Slom države, rat i urušavanje jednog sistema vrednosti odrazio se i na njenu porodicu, a pogotovu na njeno detinjstvo. Imala je puno ljubavi od svih ukućana, a vaspitanje je primila od tetke koja je vodila računa, kako nije imala dece, da se Ljiljana neguje u novom posleratnom duhu, ali sa starim kurtoaznim manirima. Taj fini građanski manir kroz čitav život je ona negovala, kako u odnosu sa kolegama na poslu tako u porodici dok su još njeni članovi bili živi i dok nije ostala sama, a takođe i u odnosu sa ljudima na ulici i pri susretima. Sa završenom kikindskom gimnazijom, koja se zvala u ono vreme još i velika matura, Ljiljana se zaposlila u poljoprivrednom dobru i bila je sekretarica direktora. Gotovo do pred penziju je to radila, bila posvećena, savesna i odana poslu i firmi, a uza sve imala je manir kulturne i obrazovane dame, koji je uz prijatan i uvek ljubazan glas prilikom javljanja na telefon činio da da se imidž našeg poljoprivrednog dobra kod prvog kontakta telefonom među poslovnim patnerima veoma visoko kotirao. Nije se nikada udavala, ali se ni muškarcima nije predavala u onoj meri koliko su je oni želeli. Njeno lice, punđa i šminka kojom se ulepšavala odavale su u samom izrazu i po energiji kojom je zračila fatalnost žena sa kraja tridesetih godina. Bila je srednje visine, telo je je bilo veoma skladnih proporcija. Sve je bilo na svom mestu, brižno negovano, pedantno sa uvek skladnom i otmenom garderobom, odlično usklađenom u bojama i ukusu. Hod joj je bio graciozan i obično u cipelama sa visokom štiklom i po poslednjoj modi, ali ne nikako ekstravagantnoj, već skladnoj da pokazuje gracioznu zavodljivost, a ujedno i dostojanstvo i otmenost. Moja sećanja na nju, pošto smo bili komšije, su vezana samo za kurtoazna javljanja i uzdahe nekih mojih kolega iz detinjstva koji su svoje neskrivene uzdahe pokazivali prateći je pogledom i u trenucima kad su bili sigurni da ih neće čuti.A vreme je letelo i kad sam je sreo pred dućanom imala je blizu sedamdeset godina. I dalje izgledala otmeno, ali sirotinjski. Dostojanstveno se držala u ekonomskom smislu sa svojih nekoliko stotina eura penzije. I dalje je kupovala parfeme i dezodoranse, volela je lepo upakovane i servirane suhomesnate proizvode i kupovala je mleko u tetra paku isključivo zbog svojih mačaka, a imala ih je četiri. Pre nekoliko godina kad je bila oluina u dve sobe joj je otpao plafon i pokvario joj je struju, zapravo pokidao je žice i ona sada živi bez struje. Rekla mi je da težko živi i da jedva može da se prehrani, a da nema para da popravlja kuću i struju.Kod prijateljice odlazi u popodnevnim satima da gleda španske serije pošto joj se sviđa muzika i naravno kostimi su takođe predmet njenog obožavanja.Nije mi govorila o svojoj mladalačkoj ljubavi nije mi govorila o dnevniku koji je pisala o čoveku svog života i o susretima koje je ona izdaleka tako brižno opisivala. To je bila tajna do koje sam došao sasvim slučajno u razgovoru sa jednim penzionisanim šoferom sa kojim se povremeno viđala. A kad je on našao dnevnik o gospodinu x, a njega su svi u selu poznavali, ona se naljutila na njega i isterala i prestala da se druži sa njm.Ko je gospodin x i mene je zanimalo i zanima me i danas, a verujem da i vas pomalo golica poštovani čitaoci.I odlučio sam kad vidim gospođu LJiljanu, pred dućanom, posvetiću joj malo više pažnje nego obično, ona voli pažnju,a od kad je penzionerka i niko joj se osim dva para njenih mačaka i ne približava. A one rekla mi je kad legne u hladan krevet legnu sa njom i predu i daju joj svoju toplinu, kako mi je te večeri kad smo razgovarali pričala.Njen bivši prijatelj šofer mi je govorio da gospodina x svi u selu poznaju, a ni on nije znao ko je on jer LJiljana u dnevniku ne spominje imena, a on latinična pisana slova baš i ne čita i ne poznaje baš najbolje.Sigurno da je se u dnevniku kriju neke ljubavne tajne, možda i fiktivne i ja bih kao radoznali dečak voleo da ih otkrijem, a pošto ja i ne umem da čuvam tajne,ako dođem do dnevnika, ispričaću vam njegovu sadržinu u najvećem poverenju, a vi me dragi prijatelji verujem nećete odati, a i želja mi je da sačuvamo čast gospođe LJiljane. A možda dnevnik i ne postoji, možda me je šofer lagao, a možda i nije, živi bili pa vidili.
