Svakodnevno srećem ljude bilo u realnom ili pak virtuelnom svetu koji u svojoj usamljenosti i muci traže odgovore nad svojom vaskolikom uputanoću nad sopstvenim životom i stvarnošću koja ih tako nemilosrdno gazi i ugrožava.Saslušam ih sa pažnjom i uvažavanjem, i ako traže ne dajem savet već pokušam da ispričam neki primer iz mog ili iz života mojih prijatelja ili pak ljudi koje poznajem kao bi oni kroz priču potražili odgovor i neko naravoučenije za sebe i za svoje dileme. Retko dajem savete jer oni obično ljude navode na nešto što bi savetodavac možda i podsvesno želeo da se desi. Ja dajem primere, a oni koji traže savet neka se među tim primerima biraju. Teško je poneti odgovornost za nečiju sudbinu, teško je nositi se i sa vlastitom, a kamoli nečiju još uprtiti na leđa pa je nositi kroz dalje življenje.Ako se već i traži u onome što uspričam neka uteha, ja se potrudim da na trpezu iznesem ono što imam, pa ako se nađe nešto za onog ko potrebuje savet po neka dobra pričica koja mu može koristiti on neka je uzme. Život, literatura i promišljeno iskustvo jednog i drugog učinili su da na postojanje ne gledam sa isključivošću, kao na crno belu fotografiju. Shvatio sam da postoji mnošto iznijasiranih segmenata našeg postojanja i odnosa sa ljudima i da svaku od nijansi sa pažnjom treba pogledati i posebno joj pristupiti.A nekad u razgovoru sa ljudima koji su u problemima i koji od mene traže neko mišljenje ili pak pomoć ili utehu i sam spoznam neke neispričane priče koje nosim u sebi i koje na momente kao primeri iskoče iz sećanja.Shvatim da svako pomaganje drugima, pa ma i samo slušanjem ima smisla i uvek nam otvori poneku od kaverni sećanja koje je spavalo u nama. A onda izađu one priče koje nikome nismo ispričali.
