Svakodnevno pišem, ali stalno mislim da ne pišem dovoljno. Da nisam uradio ono što želim. Uvek sam u nekoj žurbi u stisci sa vremenom. Stalno mi neki obični poslovi odvlače pažnju. I uvek imam nešto u sebi nedorečeno. Kao da vozim auto drumom pa najednom skrenem sa puta. Prosto, volan sam skrene kao da me nešto odvuče u stranu i na stranputicu. Predamnom se uvek postavljaju pitanja i imperativi koje sam pred sebe postavio.. Da li ću stići da završim za života svoje književno delo na način kako sam ga zamislio? A vreme neumitno prolazi. I gotovo uvek misao o smrti mi pokrene taj strah da nisam dovoljno dao ljudima, da nisam ostvario ono što sam želeo.
