Priča o mom rođenju počela je nekoliko godina pre no što sam se stvarno rodio. Ja nikako nisam bio planirano dete, kako se to u ovom trećem milenijumu čini. Ja sam bio dete iz nužde. Evo, naime, kako se to dogodilo. Moja porodica je posle konfiskacije bila siromašna i moji roditelju su, kako bi zaradili za iole pristojan život u onim godinama, morali puno da rade. Taj težak fizički rad odrazio se na zdravstveno stanje moje majke Tasike koja je veoma oslabila i u jednom trenutku, usled pada imuniteta, počela je da gubi vid. Kad se obratila seoskom lekaru, za kog mislim da se zvao Ločki, preporučio joj je da treba da rodi još jedno dete. U toj sirotinji, nemaštini i bedi u kojoj su živeli kao porodica, moj otac bio je protiv još jednog deteta, jer je smatrao da je dovoljno da imaju mog brata Vlastu koji je tada imao već osam godina i da otac ne zna ni njega kako će da izvede na put, a kamoli da ima još jedno dete. Moj deda nije imao ništa protiv, jer je znao da dece nikada nije dosta, ali se nije mešao u donošenje glavne odluke da li i kako da moja majka zatrudni. Međutim, moja baka Milena je imala presudnu ulogu i majci je rekla da se ne čuva jedno vreme, već da pusti, ako se desi, neka samo bude na miru i neka bude blagosloveno. Mojoj majci je, po rečima doktora Ločkog, trudnoća trebala da regeneriše organizam, da joj povrati apetit i da joj se promeni krv, kako su tada govorili. Ocu je majka saopštila za odluku kad je trudnoća već poodmakla i kad se nije imalo kud. Otac je počeo da se ljuti na majku, međutim, baka, koja je imala autoritet i koja je smela ocu sve da kaže, stala je na stranu moje majke i rekla ocu: Ti da ćutiš, ja sam je nagovorila i di jemo mi, tu će jesti i to detence kad se rodi. Otac je sve to teška srca, kao nešto nametnuto prihvatio, ali je prihvatio i nije više postavljao pitanja.
Deda se uglavnom slagao sa babom, a u kući je živela i moja prabaka koja se, takođe, složila sa bakom verujući da će se roditi devojčica i da otac neće morati da sprema još jedan kapital kako se to čini za sinove, već će je poslati na šnajderaj i spremiti joj sobu stvari i udati, tako da kuća neće imati mnogo troška. Nekoliko nedelja pred porođaj, otac je kolima odvezao majku na voz i ona je otputovala u Novi Bečej, da bude tamo, bliže porodilištu, kad za to dođe vreme. Tamo ju je sačekao moj deda-tetak Boško Nikšić i odvezao je do njihove kuće. Tih nekoliko nedelja, pre porođaja, majka je bila gošća u kući kod baba-tete. Da se prekrate večeri, kod njih su dolazili na kartanje Joca i Mica Ševići, komšije preko puta, a Joca je poznavao moga oca, jer su zajedno bili u vojsci, nekoliko godina, na Kraljevom Bregu kod Subotice, kao graničari. Bio je još jedan razlog zbog kog je moja majka bila u gositma, a on se odnosio na moga brata, jer je on imao blizu devet godina, pa da dete ne gleda mater u takvom stanju. Dva dana pre majčinog porođaja, krenula je vejavica, a ja sada, po priči, ne znam da li se znao pravi termin i da li se u tom vremenu o tome vodilo računa, ali je moja baba-teta, koja je bila žena od iskustva, znala da treba biti spreman na sve i da kad krene, onda nema zaustavljanja, jer ono što je unutra, to mora da izađe napolje. I zaista, kad su krenuli trudovi kod moje majke, jedva su čekali zoru da je odnesu u porodilište, a već treći dan je padao sneg. Vejavica prava, da prst pred nosem ne možeš da vidiš. Tog jutra je deda-tetak upregao u svoja kratka kola kobilu koja se zvala Cura da idu do porodilišta. Stavio je u kola sena, i na seno je stavio perjanu dunju, i na dunju je legla moja majka, a prekrili su je ovčijom kabanicom. Kad su krenuli, na lotre od kola na desnu stranu, sedela je Mica Ševićeva i držala je moju majku za ruku, a na drugu lotru sela je moja baba-teta Ivanka. Kako se nije videlo i kako je sneg bio preko kolena, a ulice neraščišćene, moj stric Mladen, koji je tada bio momak, sa fenjerom u ruci išao je ispred kola i prtio put kao bi deda-tetak video kuda treba da ide da se ne skrnjače u neki kanal. Dobrih sat vremena su putovali, pričao mi je docnije stric Mladen, tih nekoliko sokaka od baba-tetine kuće do porodilišta. Kad su stigli tamo, svanjivalo je. Mladen je pokucao na vrata, ali se niko nije odazivao, jer su dežurne sestre zaspale. On je onda, u nekoj uzrujanosti i panici, počeo da lupa na sve prozore sa ulične strane i da viče, tako da je vrlo brzo čitavo porodilište probudio. Sestre i dežurni lekar su izašli napolje i prihvatili moju majku i odmah je smestili na porođajno odelenje. Međutim, ja nisam hteo napolje. Izgleda da mi se svidelo u majčinoj utrobi, tako da se moja majka porađala čitav taj dan, dok je napolju besnela oluja, i čitavo veče. Tek sutradan u zoru, ja sam se pojavio i izašao iz njene utrobe i počeo, kako to već biva, da plačem iz sveg glasa. A baba-teta i deda-tetak su na smenu dežurali u čekaonici porodilišta kako bi mojima u selu javili radosnu vest, a i ako što slučajno krene po zlu i ako što zatreba, da mogu odmah da jave. Naravno da je taj nalog dala moja baba Milena i da je ona svojoj mlađoj sestri Ivanki i njenom mužu mogla da daje zadatke i da od njih traži, jer ona nema nikog rođenijeg. I to se poštovalo, i to se slušalao, i tome se nije prigovaralo. A bila je još jedna želja iz potaje moje bake Milena, a to je da što pre čuje kad će se roditi devojčica Milena koja će nositi njeno ime. Ona je to ime i naručila kod moje majke u slučaju da se rodi žensko dete, u večernjim razgovorima u kući, dok su muškarci sedeli za stolom, pušili, pili vruća vina i razgovarali, a žene su štikale da li čarape, ili rukavice, ili pak džempere, ili prusle. A ako se rodi muško, neka bude Radovan i neka nosi moje ime, rekao je dejka. Majka i baka su se složile, otac je ćutao, a prababa je dodala da bude Rada suvaklija, a brat je rekao da mu ne trebaju ni brat ni sestra, ali onako ispodtiha. Na sve te njihove reči, baka je još odlučnije rekla da će biti žensko i da će biti Milena. I kad je majka u porodilištu, nakon porođaja, prvu put videla dete i kad su joj ga doneli na dojenje i rekli da je muško, i kad su je pitali kako će se zvati, rekla je: Radovan, po dedi Radovan. Prvih nekoliko dana, moja majka nije imala mleka pa joj je baba-teta donosila friškog kravljijeg mleka i kruški ječmenki da bi joj mleko krenulo i da bih ja počeo, kao i sva novorođena deca, da sisam. Kad je sestra Margita kazala tog jutra mojoj baba-teti da se Tasika porodila i da je dete muško i da se zove Radovan, ona je brže bolje otrčala kući i pošto je bila slabo pismena, naredila je sinu Mladenu da ide na poštu i da oma javi u Miloševo na mlinu da se Tasa porodila, da je dete muško i da se zove Radovan i da su i ona i dete dobro. Mladen ju je poslušao i kad je vest stigla na mlin, mlinari su se obradovali, jer su znali da, uprkos svemu, kad odnesu radosnu vest mome dedi, da će im on odneti za tako dobru vest balon vina, što je i učinio. Čuvši da se rodilo muško dete, moja baka je samo gordo podigla glavu i rekla: Božija volja i neka bude živ i zdrav. Otac se nasmešio i rekao: Daće Bog, a prababa je rekla: Evo nama još jednog Rade, a deda Rada je uzviknuo: Radovane, moje radovanje!, na šta se brat zakikotao, očigledno začuđen tom novom situacijom u porodici. Tih nekoliko dana, dok je majka bila u porodilištu, u kući je bilo čestitanja i sve ono što se već dešava rođenjem muškog deteta. Načeto je bure vina koje se za tu priliku čuvalo, načeta je šunka sa tavana i obešene su muške gaće na avlinska vrata. A komšije i rodbina su dolazili na čestitanje i na raspitivanje kako je porodilja, kako to već biva i kakav je bio običaj. A deda je, zajedno sa svojim bratom Jeftom, doveo i svirca koji se zvao Bora Gegeš i koji je tada bio najpopularniji mladi svirac u selu i govorio mu je: Sviraj, Boro, ne pitam šta košta, sad mi je srce na mesto svoje došlo. Sviraj "Igrali se konji vrani", što je bila njegova omiljena pesma.
Nekako u isto vreme kad se moja majka porodila, porodila se i Ana Filipov koja je rodila ćerku Jelenu. Njen muž Bata Filipov se zvao Dragoljub, kao i moj otac i silno je želeo da ima sina. I kako nije dobio informaciju o rođenju ćerke, jer je radio na železnici, moj otac je otišao kod njega i rekao mu da je dobio ćerku, a da je on, moj otac, dobio sina. Zajedno su se napili u kafani tako da su drugari morali da ih dovuku kući. Kad su se istreznili, nekoliko dana docnije, i kad se već sve znalo, Bata je rekao mome ocu: A mogli smo ih i promenuti, vi ste teli ćerku, a ja sam teo sina, dete jedno, dete drugo, svaki bi dobio ono što je tražio i čeko. Bila je to šala koja se godinama prepričavala, čak i u periodu kad smo i Jelena i ja već odrasli, kad smo se kao momci i devojke družili, kako već to dolikuje vršnjacima.
Dobrih nedelju dana moja majka je bila sa mnom u porodilištu, a onda ju je deta-tetak, zajedno sa mnom, umotanim u benkicu, odvezao na voz i moja majka je, uz pratnju baba-tete, došla vozom u naše selo.
Moja komšinica preko puta Marica Bešlina mi je pričala kako su oni svi u komšiluku isčekivali moj dolazak, jer sam ja bio najmlađe dete u komšiluku, i još mi je pričala kako je moj otac upregao konje u kola, i da su spremili gostinski sic, i da su poneli na stanicu i dunju, i opakliju, i neke ugrijane ciglje za pod noge, kako bi moju majku i mene po snegu dovezli kući. Otac je kočijašio, a konji su se zvali Đurko i Frajla. Deda je sedeo pored njega i onako generalski se javljao ljudima kraj kojih prođe objašnjavajući svima da ide na voz da donese imenjaka Radovana koji je njegovo radovanje. Otac je samo ćutao i kočijašio.
