Postoje dani kad nam se sve isplete u životu i kad događanja koja nisu proizvedena ličnom voljom prosto iznude pažnju i agresivno se preporuče da preokrenu tok vaše uobičajeno predviđene svakodnevice u svoju korist. Pristojnost i interesi nalažu da ih, ako vam nema druge, prihvatite sa zadovoljstvom, a vaši viši unutrašnji glasovii govore da se svemu tome treba odupreti i da da se okrenete onome što je vaša posesivna posvećena i sudbinska misija. U takvim trenucima je teško odoleti iskušenjiu, a pogotovu kad se tu upletu i neka osećanja dužnosti, tradicije, lične sujete i narcisoidnosti, a bogami i onog tako matorog idioma koji nam stalno stoji u podpameti i kaže ko zna kad će nam ko trebati. A događanja i ponude su veoma različite od državnih prijema, preko krštenja deteta bliskog rođaka, a takođe i sahrana prijatelja, zanačajnog književnika, i naravno stoje još i završetak poslova koji su ostali nesvršeni od prethodne nedelje. Mnogolikost naših priroda se stavlja na probu i na trenutak smo skloni da zavrludamo, da se zaboravimo i prepustimo hedonisti, narcisu i častohlepniku u nama, a sve to traje do trenutka dok se iskustvom iskovani, porazima okaljeni imperativ postojanja i delanja ne pojavi na drugoj strani tasa. Tu mnogolikost i vrludanje ustupa mesto našem stvaračkom i delatnom imperativu, grupiše se i stroji iza njegovog barjaka, menjajući tok svoje energije u smeru onog pod čijim se barjakom stroji. Sve nam postaje jasno. Znamo i šta hoćemo i šta nećemo. Znamo i šta nam treba i šta nam ne treba. I kud hoćemo i kud nećemo da idemo. Život nam postane jednostavan, a delanje dobija snagu, dubinu i lepotu svečovečanske asocijativnosti za koju znamo da je istinska, prava, i da nas neizmerno raduje.
