Када је у моје руке доспела ова књига најпре сам се замислила дуго над насловом. На ум ми је пала једна мисао: да ли је наслов одабран због тмурне свакодневнице и мноштва обавеза које се намећу човеку, подстичући га да се осећа лоше и немоћно чак и онда када то заправо и није? Шта је то што је толико снажно и упорно да у човеку усади мисао и веровање да му ништа не иде од руке и да је свему што ради, па и њему самом, дошао крај? Одакле то долази и да ли је заиста све у глави? Питања су која се сама намећу.
Радован Влаховић, песник и прозаиста банатске равнице, на свој особен и оригинални начин пише и ово дело које је једнако прилагођено како одраслима, тако и младима. Ову књигу чине приповетке које се просто настављају једна на другу, те ово дело из збирке приповедака прераста у један омањи роман који је смештен дубоко у пишчевој прошлости, што читаоцу открива појединости о ауторовом животу, а уједно и ово дело боји аутобиографском нотом. Радован Влаховић у овом делу на реалистичан и емотивно искрен начин казује о догађајима који су обележили део његове младости, а који код читаоца изазивају како радосна, тако и тужна осећања. Започињући ово дело приповетком Гуливер у Лилипуту писац кроз живот дечака, главног лика ове приповетке, говори о свом првом успеху у школи, о срећи поводом тога, о првом заљубљивању, о својој породици, као и о неразумевању његове среће од стране породице, која је заокупирана послом заборавила и да се радује. Разумевање наилази једино у васпитачици Драгици која је рекла да је ово тек почетак његовог успеха, у шта смо се ми као читаоци заиста и уверили.Пишући повест о себи, писац нас не оставља равнодушним када казује о не тако доброј материјалној ситуацији своје породице и када са нама дели податак да је он дете из нужде, али нас подједнако тако увесељава кад се сећа појединих лепих догађаја који су обележили део његовог детињства. Намерно избегавам да употребим синтагму безбрижно детињство јер оно свакако није то било, но аутор како у овом, тако и у другим својим делима воли да се присети таквих догађаја који у њему, али у и нама читаоцима, буде радост. Такве су приповетке о псу Шарићу, обичном авлијанеру, али првом псу којег се аутор сећа. Памти га подједнако и по лепоти, али и по храбрости која се нарочито испољава у најтежим тренуцима ове породице, у тренуцима борбе за егзистенцију. У приповеци Први пут са оцем код бербера аутор наликује Лази Лазаревићу и његовој приповеци Први пут са оцем на јутрење, будући да описује тренутке проведене са оцем које се у младости дечаку, односно аутору, не чине посебним и драгоценим, но како време пролази, они то бивају. Сећајући се минулих догађаја, аутор и у овом свом делу не излази из окова традиционалног и патријархалног, те тако осећа велики недостатак због тога што је његова породица била међу онима у селу који нису имали телевизор, а који је у пишчевој генерацији био много важнији и потребнији него у генерацији његовог оца. Појава технологије је заправо у дечаку, односно писцу будила жељу за стварањем: А ја сам чекао да чујем мог певача који се звао Мики Јевремовић са песмом Пијем и некако сам већ тада, са седам година, не само волео ту песму већ сам и нешто размишљао како бих ја могао да напишем нешто тако лепо, а да је моје, као та композиција која је победила на једном од југословенских фестивала забавне музике.А ту своју наклоност ка уметности протеже највише у приповеци Омладински дом: Видео сам да се тамо дешава један живот који ја нисам познаво, а тако сам силно желео, не само да га гледам већ и да га живим... Жудео сам за доживљајима, жудео сам за љубављу и стално сам веровао да ће се она и мени десити. Потом приче о голубовима и првим цигаретама, као и сећања на другаре које су обележили дечаково, односно пишчево детињство приповетке су које одишу веселошћу и анегдотама које остају непролазне. Таква је атмосфера све до приповетке Све је у глави,када наш дечак више није дечак него студент српске књижевности који сазнаје да му се мајка бори са опаком, можда неизлечивом болести. До тог момента аутор заправо и није знао колико је близак са мајком и колико ју је волео, те се због тога труди да пронађење решење за овотешко стање, захваљујући коме су одагнате тешке мисли..
Радован Влаховић је, не улепшавајући и искрено говорећи, приказао тежину времена о којем говори, што и каже: После рата и почетком педесетих година сви смо били сиротиња. Нисмо били гладни, али се на живот мало давало. А све што смо имали вишка, држава је носила за обавезу. Узимање обавезе урезало се у свести дечака, што се и види на самом крају књиге када службеници долазе да узимају обавезу и кадапородици одвозе супрасну крмачу. Дечак, схвативши тежину боли која је нанета његовој породици, жели да се обистини клетва онима који су узели оно што им не припада. Радован Влаховић је,предочивши нам догађаје онако како су се уистину и десили, приказано мучне ситуације које су задесиле његове суграђане и из којих су они покушавали да нађу начин да их преживе.
Говорећи једноставно, речником Баната, односно речником обичних људи, слике постају стварне, а приповетка оставља дубоки, неизбрисив траг у свести читалаца. Трудећи се да у свакој приповеци остане веран свом завичају, писац задржава све оне појединости које одражавају прави и изворни говор Банаћана и то не на подругљив него на заносно леп начин и са великим поштовањем према породици, окружењу и завичају.
Захваљујући Радовану Влаховићу српски народ, а пре свега, Банаћани, и те како треба да буду поносни што је о њима и о њиховим подвизима неко писао, и то искрено и без улепшавања, а опет њима на ползу.
