Kad se spomene da je neko umro u mome selu, obično se i pita kako je umro. Malo ko se pita kako je pokojnik živeo i kakav je bio za života. A umiranja su svakodnevna i različita po mestu gde je pokojnik umro, i pored toga se pita i šta je kazo poslednje na samrti. Od trenutka kad se oglasi nečije umiranje pa dok traje priprema za ukop, o pokojniku, a pogotovu ako je viđeniji čovek u selu, priča se na različite načine, i uglavnom se biraju samo dobri i lepi detalji. A umire se u bolnici, u krevetu, posle duge i teške bolesti sa mnogo mučenja i patnje, potom se umire na poslu, pa u hodu, a znam i one koji su posle snažnih seksualnih napora pod uticajem alkohola umrli. Namerno ne spominjem pogibije kako u saobraćajnim nesrećama, ratovima ili pak tučama, kad se slučaj izmakne kontroli. Ono što me je uvek fasciniralo kod smrti to je umiranje, ono nenadano, kad se to desi u trenutku, bez ikakvih priprema, bez najava i obično, kako to kod nas u selu biva, nakon dolaska sa radnje u polju ili u dvorištu. A nekako mi je najlepša smrt kad a se desi na neki verski praznik i kad se desi, ono, kako narod kaže: Došo je, seo i umro, ili se kaže: Bio je malopre na sokak, a onda je ušo u sobu i seo, i umro. Ili kad žena kaže za muža: Do malopre smo razgovarali, i ja sam samo izašla napolje da nahranim piliće, a kad sam se vratila, on je sedeo na stolici i činilo mi se da spava, a kad sam ga malo prodrmala, videla sam da je mrtav. Od ljudi koje poznajem, u sedećem stavu je umro Pera Firša, moj komšija, a kažu sedeo je za stolom i poslao je ženu Efinku da ode u podrum da mu donese jedan frtalj rakije, a kad se ona vratila, on je već bio mrtav. Takođe, moj komšija Steva Terzin je popio hladno pivo, i kad mu je žena Milica ušla u sobu, videla ga je klonule glave na stolu i još je krenula da ga budi čudeći se kad je već od ranog jutra uspeo da se napije, a kad ga je prodrmusala, videla je da je mrtav. Sećam se, pokojni Gliša Rakazov se vratio iz zadružnog doma kući, i kako je seo na šamlicu kraj paorske peći da izuje opanke, tako ga je zadesila smrt. Umiranje je najbolje kad se desi nenadano i kad se življenje najednom preseče i nastupi smrt. Moja majka je takođe umrla iznenada, na Veliku Gospojinu za stolom dok je spremala sebi ručak, a prethodno je popila lek, i kad sam je našao, još joj je čaša od vode koju je popila bila u ruci. Bilo je blizu jedanaest sati i trenutak kad se na liturgiji u našem hramu peva: Dostojno i pravedno je poklanjati se ocu i sinu i svjatome duhu. Dan je bio neobično lep i sunčan, ali ne mnogo topao, i ja sam se radovao jer mi se činilo da je moja majka sa Gospodom. Verujem da je svako od nas bio u prilici da se susretne sa različitim smrtima i umiranjem. Za razliku od pisaca kaji se bave herijskim smrtima, ja sam u poslednje vreme počeo sve više da razmišljam o onom običnom svakodnevnom umiranju koje srećem u mome okruženju. Moje selo je mikro svet i ljudi se uglavnom poznaju, a svake godine u selu umre preko sto ljudi. I uvek kad neko umre, priča se uglavnom kako je umro, a tek posle kako je živeo i kakav se za njim trag vidi. A i za sebe, kad već dođe taj trenutak, molim se Bogu da bude to ono obično umiranje, iznenada, a do tada treba biti spreman.
