Poslednjih godina, do mene stiže mnoštvo različitih informacija, o svemu i svačemu. Mnoge me interesuju, a gomila stvari koje mi se nude i o kojima me informišu me uopše ne zanimaju, ali one do mene stižu li stižu. Treba napraviti selekciju i odabir onoga čemu ću posvetiti pažnju i što je to što me stvarno zanima. I kad se malo bolje razmislim, zanima me mnogo toga, ali više od tog kako sam dobro nadrukovan, kako kažu mladi ljudi, gotovo ništa ne mogu da primim i da usvojim. Prepun sam kao prepuna čaša sa pićem, kao prepuna šolja sa čajem i osećam da se iz mene priliva. I da bih mogao nešto novo da primim moram malo da odlijem, da otočim, nečega moram da se oslobodim kako bih napravio prostora za nešto drugo, novo sveže i naravno neizmerno privlačno. I literatura je jedno otakanje. Mislim na ispisivanje stranica i stranica i oslobađanje sećanja na ono što se zbilo i zbivalo. Pisanje je jedna vrsta ispiranja mozga, a takođe i neka vrsta oslobađanja od svih onih slika koje smo tokom godina nakupili i koje nam u mnogome, kao kod kompa, ispunjavaju memoriju. A pošto mi ne možemo da pojačavamo i uzimamo veću memorijsku karticu i ne preostaje nam ništa drugo do da se pisanjem oslobađamo slika i događaja i tako pravimo mesta za one nove koji će doći i koje dolaze svakodnevno i useljavaju se u nas.
