Bio je odadžija na Šuvakovom salašu čim se oženio sa prvom ženom. Onako mlad i vredan i pouzdan služio je verno gazdu, a na salašu mu se rodili i sinovi, i sve je bilo kako treba, dok mu se jedne noći u ranu jesen ovce nisu napele u detelini i gotovo polovina čopora se naduvala i pocrkala. A kad se probudio izjutra i kad je video šta se desilo, hteo je da se obesi o pajantu, ali se žena uhvatila njemu oko struka i nje mu dala, sve jednako plačući i vukući ga dole sa lotre. Onako ljut odgurnuo je toliko snažno da je pala i udarila glavu o tučani kraj katlanke i na mestu ostala mrtva. Sa salaša je otišo samo sa parčetom slanine, pola leba i dve glavice luka, i sa dva sina. Dugo ih niko nije video unašem selu. Kažu da je negde preko Tise u Bačkoj služio kod nekih Mađara, i još su govorili da je malo bio kao dirnut u glavu posle naprasne smrti žene, za šta je sebe krivio. U želji da prehrani decu, lutao je od posla do posla, tako da je stigao i do Pešte gde je jedno vreme prosio sa sinovima. Laza je ostao upamćen po nekoliko svojih stihova koji su se sačuvali u pamćenju do naših dana. U Pešti je deci govorio: Kupi, Vaso, i ti, sine Aco, kupte ovo što je svet pobaco. A kad se naizad iz sveta vratio u naše selo, zapevao je: Možeš ići čak do neba kad u svoje selo nemaš leba. A kad je napravio zemunicu, bugaricu, i kad su mu sinovi već malo poodrasli, rešio je da se oženi. I našao je ženu, doduše udovicu, siromašku kao i on, i kad ju je doveo do kuće, a ona je nosila naočari, zapevao je: Skidaj, ženo, cviker naočare, evo kuće tvog Laze Purkare. Njegovih bećaraca i distiha je u ono vreme bilo daleko više, ali evo, ovih nekoliko se sačuvalo i do danas. Priču o Lazi sam čuo još u detinjstvu, a neke od njegoviih pesmica sam sačuvao kao priveske zaboravljene i zaturene negde u podsvesti i dok sam tražio neka druga sećanja i pričice koje sam čuo oni su mi najednom izronili i ponudili se kao pamćenje koje je, ( a ni grob mu se nezna) ostalo na Lazu Purkaru.
