Probudim se ponekad sa punim ustima reči koje držim ne izgovorene da nebi poremetile svečanu kao u hramu tišinu, da se ne prospu na pod i tako zauvek utopljene u zemlju izgube svoju snagu i smisao.Držim ih tako u stisnutim ustima i ne znam odakle da počenem,a ako krenem kako da mi sve najednom ne iscure iz usta.U takvim nedoumicama mi uvek padne na pamet moj deda kako razgovara sa bakom.Ona kaže, imam puno posla da prosto ne znam odakle da krenem.A on sedi kraj nje na maloj stolici i kaže, od početka.
