Majka je bila u bolnici, a ja i otac smo šetali gradom, kako bi potrošili vreme do dolaska njegovog autobusa. Bilo je rano proleće, a otac je imao godina koliko i ja danas. O svemu čega smo se takli pričali smo onako usput, pomalo poverljivo kako to umeju činiti otac i sin u nekim retkim trenucima kad ih nevolja, nedaća i tuga približe i pokrenu na iskrenost. Tog popodneva grad je vrveo od ljudi, a žene su kao na modnoj pisti prolazile kraj nas, onako graciozno i izazovno. Izlozi su se, nakinđureni, šarenili pred našim očima, a vozila sa druma su rikala kao pobesnela marva. Mnoštvo utisaka je učinilo da se otac osećao pomalo zbunjenim i u jednom trenutku se zaustavio pred izlogom robne kuće Stoteks. Gledao je u jedan platneni šeširić za koji nije mogao da veruje da je tako skup. Potom je pogledao dole i kraj nogu je video parče nepojedene, a bačene kifle, a u istom trenutku jedna dama očešala se i prosto ga odgurnula u stranu, žureći nekim svojim poslom. Pogledao me začuđenim i tužnim pogledom i rekao: A GLE KRPA, A GLE LEBAC, DRAGO, DRAGO, DI SI TI VEK PROVO.
