Nekako iznenada poslao mi je zahtev za prijateljstvo. Mnogo ljudi sam sreo na fejsu, ali se njemu nisam nadao, ali svakako obradovao sam se, i ne samo to, već me je ponovni kontakt vratio na sve ono što sam pisao o novozenitistima, o onome što sam na tu temu objavio i ono što mi još uvek stoji u rukopisima. Gotovo više od dvadeset godina nismo imali nikakvih kontakata, a ja sam čak počeo da zaboravljam i njegov lik, geste, glas koji je ponekad bio kao rafalna tirada ekspresije i hiperbole koja je kuljala prosto iz njegovih usta. Nije mi se ustvari predstavio, a znao sam da je to on i da se sigurno sprema da mi ispriča svoju priču i ne samo to već da dopuni žitije koje pišem već više od tridestet godina o njegovoj umetničkoj grupi koja je trebala da napravi jednu novu umetničku revoluciju u varvarogenijskom i konstruktivističkom maniru. Ovoga puta mi se predstavio kao umetnik koji pravi kolaže, i to uglavnom od bajatih svetskih novina u kojima reciklira i u svom maniru predstavlja događaje. Bio je veoma neupadljiv i na profilu je pisalo da je Srbin, da je ateist i da živi na Novom Zelandu. U omiljenim stranicama sam video da voli Pol Klea, a od filozofa Maksa Štirnera. Od muzike je posebno stavio stranicu Riharda Vagnera, a kao omiljenu knjigu stavio je Volju za moć Fridriha Ničea. Bilo je tu puno opštih mesta na njegovom zidu i svako je mogao da bude on, Riđobradi, ali ja sam ga prepoznao po jednom citatu, može se reći po autocitatu iz Samaroplavetnila,koji je glasio RADOST JE IZVAN SUŠTINE I BESKRAJA. Obradovala me je i sama pomisao na to da je živ. Da se moj roman i epopeja o novozenitistima nastavlja, jer se priča o glavnom ideologu nastavlja, i ne samo to, on je živ i javio mi se. I nema mi druge do da nastavim pričanje priča o njemu i njegovim prijateljima, shvatio sam.Nadam se ne previše kasno.
