Sipila je kiša kad sam krenuo starim i drnadavim autom da odnesem onemoćalim i bolesnim prijateljima, na drugom kraju grada, a na bregu, sveže pecivo i kolače, koje je za njih spremila moja žena. Pomagati starim i nemoćnim je bila jedna od zakletvi koju smo, kao porodica, položili prijatelju i rođaku na samrti, koji nam je ostavio u amanet da brinemo o njegovim roditeljima. Ne, nikako ih nije želeo dati u dom za stare i nemoćne. A kad je umro, moja žena je spremala hranu, a ja sam nosio jednom dnevno. Danas su u pitanju bili, pored peciva i kolača, i supa i sveže pečeno i pohovano živinsko meso. Put, kojim sam se, obično, pored šumarka, peo uz brdo, je bio veom kliizav, i raskaljan. Tog dana je bila u našem gradu i neka nenajavljena trka automobila, i kako sam vozio uz breg, u krivinama sam video da me u velikoj brzini obilaze neki automobili sa snažnim motorima, koji su prosto rikali dok su mi nestajali ispred pogleda i šoferšajbne. Držao sam se ivice kolovoza i na trenutke sam i silazio sa njega, a sve u nadi da se sklonim da neki od njih ne naleti na mene. I dok sam se penjao prema jednoj zaravni, osetim da mi se volan trese i da sam probušio gumu. Prošao sam još nekoliko destina metara i zaustavio se tik ispred vulkanizerske ranje i taksi stanice. Hvala bogu, pomislio sam, sad će mi majstor namestiti gumu, a verovatno će i ova jurnjava prestati pa ću stići do roditelja mog pokojnog prijatelja. Vulkanizer se prihvatio posla, a taksisti su se okupili oko mog auta i kako su na zadnjem sedištu videli kolače, tražili su da probaju. Kad se vratim, rekao sam im i krenuo sa majstorom u radionicu. Kad sam se vratio do kola ponovo, video sam da su sa zadnjeg sedišta odneli svu hranu i okupljeni oko jednog plavog kombija halapljivo jeli. Majstor, jednako smejući se njihovoj neslanoj šali, je postavio na moj auto zalepljenu gumu. Kiptio sam od besa. Hteo sam da odem da se pobijem sa njima, ali sam se uzdržao pošto ih je bilo više i svakako bih ih još više isprvocirao da me prebiju. Znao sam da je huliganstvo postalo naša svakodnevica, ali da je dotle došlo da taksisti otimaju hranu, to ni u snu nisam mogao poverovati. Opipao sam se za džep i video da imam u njemu nešto para, a auto mi je bio popravljen. Još uvek ljut, krenuo sam dovikujući im Dabogda vam to bilo poslednje!. Nisu me slušali, već su se smejali i pogurkiivali, a ja sam se zaputio do obližnje prodavnice da kupim nešto i ponesem za jelo bolesnim i nemoćnim roditeljima mog pokojnog prijatelja.
