Zaželim se ponekad samoće i beline kao iskonske papira nepreglednog na kome bih slagao reči u rečenice.Hartiju doživljavam kao svitak novog života.Samoću kao potpuni trenutak postojanja.Ljudi mi prijaju, ali ne uvek. I samoća mi prija, ali ne stalno.Belina harije me raduje samo jedan mali tren dok ne zaželim da je slovima rečima i rečenicama razdevičim, obeležim,i rovašim .I posle toliko godina, samoća i belina hartije opčinjavaju moju maštu onim novim i ne iskazanim što toliko godina nosim u sebi i želim reči, a da ljudi koji mi nekada prijaju, a nekad ne, nisu iz mojih usta čuli.
