Ко зна у шта су наши стари
веровали, а не може се рећи да ли ми баш знамо ушта верујемо. Најмање верујмо у
оно зашта се највише издајемо, оно што тако гласно и захуктало избацујемо из
себе, још поготову кад нас неко гледа а од тог неког зависи опет нешто без чега
заправо не можемо. Не можемо и тачка, не можемо и онда декламујемо неке
канонаде наше привржености свему што је створила људска рука.
Не знам колико смо имали година ја
и један мој друг и остала деца тог пролећа кад се још у априлу човек могао
скинути го, и да му ништа не буде. Наравно већ смо пошли у школу и тамо смо
свашта вредног и доброг учили. И радовали смо се одмору и све је тамо у школи
било слично овом данашњем времену и наравно постајало нам је досадно. Онда је
дошао једне недеље мој деда као ревносан хришћанин из цркве и рекао да
свештеник тражи ученике за веронауку и он је и мене пријавио тамо. Каже, пошто
ћемо ми бити догодине кумови цркви на Светог Саву, добро ће бити да и ти идеш.
Прихватио сам, верујући да ћу на тај начин побећи од досаде. Већ сам онда
осетио како ме та болест нагриза неда ми никако мира. Тражио сам увек нешто и
никако да осетим потребу да будем на једном месту. Баба је говорила да сам ја
одвише жив за веронауку. И како није могла да ме одврати строго ми је запретила
да будем паметан и послушан и да добро слушам шта свештеник каже.
Нас нико силом није терао на
часове веронауке. На првом састанку нас је било можда добрих десет дечака.
Свештеник се обрадовао нама као Исус својим апостолима. И ја сам се радовао мислећи
како да довучемо још двојицу и да нас буде баш као и апостола. Стари свештеник
ми се чинио као чудотворац и све смо лепо о њему мислили. И ми смо учили шта је
Исус радио и помишљали како би и ми могли правити чуда и како смо и ми можда
неки божји заметци. Један мој друг ЛПИ је веровао како Бог види да му не иде од
руке ликовно и да ће услишити његову вечерњу молитву и помоћи му. Нико од
његових није био у селу и сви су предано радили. И тако смо видели да нам више
није досадно већ смо почели да разбијамо главе са чудима Исусовим.
Онда смо направили фудбалски тим и
веровали како ћемо са помоћу свевишњег победити сваки крај који нам изађе на
наш терен. Публике нисмо имали али терен, заиста вам кажем, био је најбољи у
селу. И оне оцене у школи су кренуле набоље после часова веронауке.
Свештеник нас је учио да верујемо
у Бога свевишњег оца, сведржитеља творца, а мени је рекао да кад се говори о
Богу један мој друг да он стално мисли на нашег председника села. Сви смо знали
тог човека и сви смо га страхопоштовали јер је он заиста био страшан. Крупан,
ћелав и тром у ходу. Није пушио и није пио. Сви смо то добро знали. И сви смо
знали да је од његове куће до његовог радног места, онда још кад је било
кулука, направили су стазу како не би каљао ципеле.
Свашта је пролазило кроз наше
малене главице. Једном, док смо се одмарали после утакмице и пред час веронауке,
један мој друг ми приђе и рече: «Добро нама свештеник говори да више не псујемо
и од данас нека ми сваки од вас јебе најмилију матер ако се будем зајебо да
опсујем». Да, још у тим данима смо се почели учити одрицању и хришћанским
врлинама.
Онда смо стајали као прасићи пред
иконостасом. Велики, лепи иконостас, сав у бронзи. Ја сам пробао да одвалим
једно парче мислећи да је то злато и да понесем кући. Свештеник је приметио и
строго ме укорио. Би ме срамота и осетио сам се кривим, а кад сам сам чуо да
сам крив пред Богом, а и ја примих председника села у својој главици као
свемогућег и би ми наједном страшно. Свашта се може десити, мислио сам, а и
судњи дан се ближи како говори свештеник, можда тај човек телефоном све слуша.
И онда ми се сви људи учинише његовим агентима и сви су баш мене пратили и
слушали шта ја кажем и шта ја урадим. То ме је страшно погађало и испричао сам
свештенику све. Он ме је помиловао по глави и рекао, не бој се чедо моје. То
чедо ми је звучало као за Светог Саву кад су рекли стари оци:»Примамо те мило
чедо».
Свашта се мотало по нашим главама
и онда смо одлазили увече у млину да гледамо телевизор и свашта смо тамо видели
и голишави жена, и пасти за зубе, и вести, и цртани филмова, и све нам је било
лепо и чудно. Како је Бог склопио очи на све ово. А онда помислим на нашег...
па сва су се деца плашила. Старији су говорили да он има велике заслуге за наше
село и кажу да је био позадинац и да је он свим срцем и свом душом предано
радио само да нама буде лепо баш као што нам је сада.
Тако су пролазиле наше вечери кад
смо прво слали нашег највернијег хришћанина да прво обећа и одобровољи
провидног и зимогрожљивог чувара Батицу. Мој друг ЛПИ се заклињао часном
пионирском речју батици да ћемо бити добри и да не носимо сунцокрет у џеповима.
Батица би нас онда пуштао унутра, јер је изгледа веровао генерацији што долази.
И ми смо веровали да ће се десити свакаква чуда кад порастемо и кад ми будемо
могли рећи: «Ја газда» и лупити песницом о сто. Много тог смо очекивали и о
свему маштали и свему се чудили баш као и данас. Не могу да схватим да смо већ
једном одрасли и да ми сад треба да кројимо капу свету, а не он више нама као
некад.
Заправо шта је било интересантно
код те веронауке? Читање апостола.
Ево како је то било.
Како су наша школа и црква биле
једна поред друге ми смо кришом после наставе одлазили код свештеника, код
господина, како је говорила моја баба, и он нам је давао текстове које смо
читали обучени у стихар за благдане и свеце. Учио нас је како се поји и говорио
како ће од нас једном направити добар певачки хор. Апостол би почињао отприлике
овако:
Свештеник: Вомнемир всјем
премудрост!
Ученик: Ко јеврејем посланија в
свјатаго апостола Павла, чтеније!
Свештеник: Вомнеем!
Ученик: Братије, ...
и тако даље све док не исприче сав текст.
Потом би црквењак носио први, тутор други, а ђак у стихару трећи тас. Људи су
пуштали у сваки тас по нешто, јер је сваки имао неку своју намену. Из трећег је
половину добијао ђак, а друга половина се чувала за далко замишљено путовање у
Свету Гору. После је, чуо сам, она друга половина нестала или се, како кажу,
измешала са новцем из прва два таса. Тај трећи тас заправо оно из трећег таса
нас је највише и привлачило светом храму.
И ево до сада ја, кад је прошло
толико година, више не знам ко је Бог и у кога треба да верујемо. Да ли је то
онај са заслугама, онај што кажу да је прави и што су га распели, или је у
питању оно из трећег таса или телевизија коју смо гледали у млини. Не знам,
заиста вам кажем. Кажем вам заиста.
