Док користећи сате одмора, последње: у доксату
седим моравском,
ту, изнад Вира Лепенског, Творчевом маштом,
измаштаног, на сат
једрења: облаковим једрилицама, од тврђаве
удаљен: дивотног
голубачког, чардака и на небу и на земљи, ево
овог који у песми
управо описујем. Кроз окна прозорска: погледом,
треперавим, црне ме,
тамне, као сомот меке: очи неба: звездано милују.
Седим и, спокојом
ушушкан, новине електронске, прелиставам. Вести
доносе, најновије,
гле!, из времена препотопског. Радости циничне,
обећавају: климатске
издисаје природе, последње. Содомизованим: никад
довољно: гоморизованим:
јецајима и вапајима онога што је од цивилизације,
таоца пандемијског,
још преостало: наслађују се. Ужасима: у пијанству
постистине, такозване,
до јуче, порицаним: новоговором слаткоречивим,
на осетљивост
неосетљивим новојезиком оно мало стада: Нојевог,
од послушања
растерује. Ничим заслужан, дознајући тако што ни
слутио нисам,
мирис смоле са костура брода старозаветног, носнице
моје надражује. И није
неопходно Божји миропомазаник: изасланик: месија:
проповедник бити,
да би човек схватио да живи дане, последње, овог,
света посрнулог.
