Годинама већ трагам по свету и
књигама за једном добром причом. Сви моји досадашњи напори били су безуспешни,
морам признати већ сам почео губити наду да ћу је пронаћи, али ипак из дубине
стомака копкала ме је нека нервоза да нисам довољно издржљив и та трбушна осуда
просто ме је гонила да будем издршљивији и да се стрпим и тражим још мало.
Моје душевно здравље је било на
завидној висини, све док једног јутра изнурен од трагања и размишљања нисам
потегнуо прву чашицу, не знајући да сам већ тим потезом и том жељом да ублажим
осећање слабости осудио себе на сталну употребу средстава за улепшавање
стварности.
Последњих дана боравио сам у
једној скромној провинцији, за коју се јавно знало да веома јефтино продаје
средство које је мени неопходно. Наравно како сам себе држао за европљанина,
узео сам собу у хотелу. Тамо постоји и приватни смештај, мада додуше то село
нема водовод, а стурју су требали да добију за неколико дана. Мреже су већ биле
постављене, само још да се прикључи главни вод.
Хотел је био без категорије, а
моја уметничка скромност није више ни тражила. У соби сам имао, а то је била
једина соба хотела, столицу, велики, са округлим ногама, у дуборезу сто, завесе
јефтине најлонске, избушене непажњом гостију од цигарета и кревет. Изгледа да
су сви гости ове јадне собе необично волели да пуше и размишљају у кревету.
Опојна мистика је избијала из ове собе и тако док сам гледао кроз мусаво окно у
крошње брестова маленог паркића учинило ми се да зраче енергијом што у човеку
буди јеку, растреситост и све се наједном ускомеша и просто натера човека да
сиђе доле у кафану.
Сишао сам доле као махнит и, како
нисам имао жељу да причам са мештанима, стао сам поред шанка који ми се у том
часу учинио да једини има душу. На брзину сам истресао неколико децилитара
течности за улепшавање, замагљивање стварности, још сам две литре купио да
понесем у собу.
Заправо, две боце сам узео због
несанице која се увукла у мене заједно са оном трбушном нервозом. Вечера ми
није ни требала, додуше, кухиња у тој селендри већ годинама не ради. У ретким
приликама и цењеним гостима, као што сам ја, спрема се у селу код неке
бабускере. То ми је конобар саопштио у поверењу кад сам му рекао шта тражим. Он
није рекао да ћу те ноћи наћи оно за чим моја душа већ годинама безуспешно трага.
Попио сам још једну за шанком да
случајно не узмањка ми, усвали допинга баш у пресудном часу кад ми се већ капци
почну навлачити на очи. Необазирући се на мештане, након искапљене последње за
шанком похитао сам у собу да искапим још преостале две литре и утонем у сан као
уморни гонич нечег до лудила неухватљивог.
Заиста сам био жељан правог,
истинског сна. Доста ми је било спавања по кафанским столовима у најразличитија
доба дана и ноћи и на нај, можда, незгоднијим местима сам спавао. Брзо сам
испио прву литру течности. Била је опра и тешка и почела ми је давати спавачку
снагу. Осетио сам то по губљењу равнотеже и нисам ни успео свући одело, већ сам
полуобучен легао, шта ја то причам, скљокао сам се просто.
Напољу се чула нека ларма. Неко је
јурио и помислио сам да су се ови дивљани потукли. Никад ме нису интересовале
туче колико жеља да заспим смирен и блажен као новорођенче. Успут сам неколико
пута мљацнуо устима, прожвакао пљувачку, потом пљуцнуо неколико пута и једном
сам, онако мајсторски, пустио ветар. Кажу, то је добро за желудачну нервозу.
Лежао сам неколико минута тако немоћан да било шта кажем, немоћан да се
померим, а добро сам знао да ми је једна ципела још на нози.
Ваздух је у соби био толико тежак
да ми се чинило д аје читава таваница заједно са црним небом пала на моја
плећа. Онда сам чуо неки шум, неко шушкање, накашљавање, чуо сам да неко обара
гутљаје, потом је следило још једно накашљавање и то ме подсети на људе који
накашљавањем наглашавају да оно о чему хоће да говоре има велику озбиљност и
важност за читави људски род. Затреперио је ваздух и у свест ми допре
достојанствен, хладан, одмерен и мало префињен глас.
«Један од њих говори да ови
бедасти народи треба да се уједине. Говоре д аје доста било глупирања око тог
да ли ће бити или неће бити рата. Доста је било игре и људи треба да схвате
његову реч.»
Нисам знао о чему се ради, и ко је
тај човек што говори. А како сам био толико немоћан, без снаге да устанем,
напомињем да су ми удови били одузети, као паралисани, наставио сам слушати тај
глас.
«Њих нико није схватао озбиљно,
мада су они толико предано радили и говорили. Понекад ми је било жао тих
младића. Са њихове трпезе остајало је и за мене нешто вина и сира. Необични су.
Њихове њубави и хтења, њихова самоубиства и мржња према обичном свету који су
називали штирак... Од њих сам научио ту реч. Те младиће су највише интересовали
људи, док су на ствари гледали са презиром. Све ствари су за њих остајале
неприметне и ништавне, пролазне вредности око којих не вреди разбијати главу.
Мене су надсве волели и признавали за свог пријатеља, понекад су говорили,
најоданијег. Ником не смем причати оно што су о људима причали. Данашње време
је такво да и зидови имају уши. Ова се селендра и раније огледала у мору, а
море је живот, тако је говорио један преминули песник. Ја свима причам о тим
доброћудним људима, а они су само желели певати. Један од њих је данима
гладовао како би рекао неизрециво, а ипак га није рекао. Мада ми се данас чини
да сви, цео свет јури за тим неизрецивим у себи. Младост је оно била. Лудо
доба.»
Неколико часака владао је мук.
Потом само клокотање и шкргут зуба. Сетио сам се да је напољу била нека збрка и
приметио сам да је престала. Ништа се није чуло да долази споља. Покушао сам се
померити, али таваница и црно небо су још били на мени. Нисам имао друге, већ
да се помирим са својом беспомоћношћу, и наново сам покушао заспати. Испод
кревета је долазио воњ влаге и буђи. Клокотање је поново допрло до мојих ушију.
Чуо сам и накашљавање и глас од малопре је наставио:
«Моја постојбина се зове земља, не
баш црница, али земља.»
Глас је, приметио сам, био јачи и
некако вулгарнији и бешњи. Нисам знао какав је преображај настао код мог
зимског приповедача.
«На бразду, загрмио је одједном, у
рудник, у рудник ако устреба. А и остале мастиљаре. Постојим четрдесет осам
година и нико не зна да имам душу, уши, уста. Сви знају да сам само фино
изрезбарени, покојног Панте, рукотвор. Чим ме је скинуо са тезге, био сам сто
за себе. Једнако уман и мудар д асве околности сагледам. Онај што ме је
направио говорио је да сам му ја животно дело и умро је јадник одмах пошто сам
ја смело закорачио у свет. Још и данас стојим чврсто на ногама, и још ме
траје.»
И ту сам чуо како лупа ногом о
патос, мастан од израђеног уља. Ударац је био туп, а у мојим пренапрегнутим
ушима бучао је као сурвавање лавине.
«Ништа паметно нисам видео на овом
свету. Не мрзим људе, али осећам потребу да им кажем да су неотесани. Морам да
кажем, а то су ме изгледа песници научили. Моје им је теме служило за спавање,
за писање, за пиће, повраћање и ручкове. И сви су они нашли места у историјама
уметности, а мене су бацили у запећак гостинске собе. А сви су заборавили како
су ми ноге понекад подрхтавале од њихових родољубивих прича и песама. И шта је
до краја испало у поезији да Краљевић Марко лепи плакате за циркус. Празне и
никакве песничке приче, јадиковке.»
Жагнуле су га те речи и почео је
да плаче и као муња плакање се преобрази у бес.
«Овај каже... онај каже. Нема више
шта да се каже. На бразду. Дедер легни, погрби се и подмети леђа мој песниче.»
И те последње речи као да је
певушио.
Заспао сам безбрижним дечијим сном
тврдо и лако.
Изјутра сам се пробудио. Моја, и
онако ружна соба, била је сва у нереду. Неко се исповраћао, сто је био
искривљен на једну страну, завеса је до пола изгорела. Чаршав на ком сам спавао
био је мокар. Боже, помислио сам, ко ме је то само попишо.
На брзину сам покупио ствари и
неплативши шмугнуо кроз задња врата.
