Živim u kući mojih predaka koji su pre dva i po veka bili
osnivači sela, i osećam snagu, koju na neki iracionalan način, nudi arhetipska
tradicija koju nosim u sebi i koja prelomljenja kroz prizmu moga duha dobija
različita literarna obličja materijalizovana u knjigama. Pišem svakodnevno,
potaknut žudnjom za radošću beskonačnog, pesme, priče, beleške, crtice, romane,
književne i likovne kritike, ili pak, samo dnevničke beleške koje me podsećaju
da sam misleno biće i da sve ono što se ne zabeležim u sećanju izbledi i
nestane i kao da se nije ni dogodilo.
Moje selo ima razvijenu infrastrukturu i ima
u svom daljem razvoju tendenciju da postane agro-gradić. Ljudi koji me okružuju
su vredni, radni i čestiti, onako iskonski. Selo je oduvek u sebi nosilo onu
energiju istorijskog multikulturalnog Banata koji je promenom država kojima je
pripadao kroz svoju istoriju malo gubio od svoje pitome suštine.
Raduje me da postoje kulturne metropole i svaki odlazak u
njih mi prija, ali nikako ne mogu da pristanem da postanem deo njihove
svakodnevice. U trećem milenijumu kad ne oskudevamo u sredstvima komunikacije
sa čitavim svetom, odlučio sam da iz mog sela kulturološki i književno delujem
na globalno selo tako što ću pisanjem i objavljivanjem pesama, priča i romana u
knjigama, časopisima i na društevenim mrežama biti u prilici da se sjedinim sa
čitavim svetom.
Bavljenje književnošću i knjigama sam shvatio kao i svako
drugo zanimanje kojim bih se bavio. Ljudi su me takvim i prihvatili, a kako i ne
bi, kad me neki od komšija poznaju od rođenja. Pred takvim svetom sve maske
padaju. Rijaliti šou koji se dešava u velikim gradovima gde je sve okrenuto
spektaklu, medijskoj simulaciji i materijalnoj promociji u ovakvim sredinama ne
može da prođe. Ovde se sve zna i nema lagala, niti foliranja, to je moguće u
literaturi, a u stvarnom životu ne.
Sledeći
tradiciju velikih književnih, kuturnih i naučnih pregalaca koji dolaze iz mog
sela − Teodora Pavlovića, Đure Jakšića, prote dr Dobrivoja Nikolića, Sime
Cucića, dr Đorđa Joanovića, dr Sredoja Stanaćeva − i drugih koji dolaze iz mog
rodnog Banata: Dositeja Obradovića, Jovana Sterije Popovića, Vase Stajića,
Tihomira Ostojića, Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Bogdana Čiplića,
odlučio sam da moj pregalački, kulturni, kreativni i filosofski moto bude
maksima koja glasi: Drvo da bi moglo u
visinu mora u dubinu.
Duboko
se korenim u književnoj i kulturnoj tradiciji našeg naroda i odlučio sam da
živim, stvaram i delujem iz zavičaja koji me je dao.
Čitavog života sam želeo da se bavim pisanjem knjiga, da imam porodicu, da
imam veliku biblioteku koja mi koristi za komunikaciju sa istorijom ljudskog
duha i da živim svom selu. Za
život je malo potrebno, ja sam i kao čovek i kao pisac veoma skroman. Imam gde
da živim, imam šta da jedem, imam čime da se bavim, istinski verujem u ono što
stvaram i svestan sam da ni jedan pisac i ni jedno književno delo ne može na
pravi način biti vrednovano u svom vremenu. Nisam opterećen time da moram
naplatiti svoj rad u ovom životu. Književnost je uvek stvar budućih generacija
čitalaca. Vreme sadašnje pripada dnevno političkim temama, novinama,
televiziji, stvarima koje traju od danas do sutra. Književnost pripada večnosti
gde će ona davati odgovore na mnoge upitanosti pijedinaca i naroda, onima koji
ih u njoj potraže.
Za mene je pisanje mogućnost da se u jednom životu živi
više života. Moje knjige su i sastavljene od više života: stvarnog,
izmišljenog, sanjanog i pročitanog. One su proizvod moje neprestane žudnje za
radošću beskonačnog i spremnosti da se ponekad prepustim jezičkom gejziru koji
iz mene izvire. Ni u jednoj knjizi nisam isti. Često se poigravam sa jezikom. U
književnosti, kao u snu, nema tabua. Sve ono što živim stvarnim ili pak
prosnevanim životom je tema, a da li ću o njoj pisati je pitanje da li će ona u
meni proizvesti onu kretnju duha koja će me usmeriti da kroz stvaralači
postupak pođem na putovanje ka radosti beskonačnog. Volim da pišem banatskim
jezičkim narečjem. Volim da pišem i književnim jezikom. Pišem kritike, uglavnom
impresionističke. U pričama tretiram raličite teme, od ljubavnih, socijalnih, preko dokumetarno-realističkih, nadrealnih, do
onih visoko petiziranih koje mogu biti pevljive kao pesme. U romanima se bavim
fiktivnom novozenitističkom šezdesetosmaškom grupom umetnika koji su proizvod mnogolikosti
mog karaktera svečoveka i polivalentnosti moje prirode.
Mnogo čitam, pošto sam urednik izdavaštva
Banatskog kulturnog centra. Potpisao sam kao urednik veliki broj knjiga. Otvorio sam
vrata izdavačke kuće i dao ljudima koji pišu šansu. Svi imaju pravo na šansu.
Ovo više nisu socrealistička vremena kad je literatura ličila na strogo
kontrolisani voz. Ona se pojavom novih tejhnologija razvija pomalo stihijsku.
Ovo je vreme kad se više nego ikad piše. Svi imaju nešto da kažu. I to je
dobro.
Život je pred mene postavljao različite zamke, a usudi
svakodnevice su me uvlačili i bez moje velike želje u različite izazove, kojima
je usled neiskustva i mladosti teško bilo odoleti, da bi se u drugoj polovini
moga veka, pisac u meni i u stvarnosti pobunio i poveo rat za svoju apsolutnu
dominaciju i prevlast u mome životu.
Pisanje je postalo mač u ruci nesvesnog, preka potreba da se svet
tumači kroz književni postupak u kom se ishod krajnje forme ne zna dok se
proces stvaranja ne završi.
Na moje stvaralaštvo su svi kojih se takla moja duša uticali.
Moje biće je u sintetičkom delu percepcije sveta koji me okružuje bilo otvoreno
za sve, da bi u procesu stvaranja dolazilo do sužavanja, do analitičnosti i
svođenja kompletnog doživljaja ponekad na jednu reč, stih, rečenicu, paragraf,
priču...
Moja porodica je jedna mala kreativna industrija. Supruga
Silvija je prošla sa mnom nekoliko egzistencijalnih etapa života. Ona je
slikar, moj književni kritičar, lektor, korektor, moj iskreni saborac u
poslenjih tridesetak godina zajedničkog življenja. Sin Nikola Nikasso je
slikar, pesnik i momak koji se kroz čitav život razlikovao od druge dece. Ćerka
Senka je vizuelni umetnik, izlaže u zemlji i inostranstvu. Bavi se slikarstvom,
dizajnom i ilustrovanjem knjiga, fotografijom i video radom, piše pesme i
postdiplomac je na Akademiji umetnosti. ..
Šta očekujem od sebe? Da preostalu sumu
života, ako Bog da, potrošim na pisanje novih knjiga, na deljenje radosti
sastajanja sa književnom publikom, a sve ostalo je u Božijim rukama.
