ЖИВОТ И СМРТ ПЈЕСНИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ
Ђури Дамјановићу
Био једном један пјесник; живио, родио се и умро
у провинцији велике Пјесничке републике.
Пјесничком републиком владали су пјесници.
Поете били су предсједници, премијери,
министри, посланици, одборници,
привредници, чак и радници,
а он пјесник, и ништа поред тога,
у тој великој Пјесничкој републици
заваљен на трупац провинцијске задруге
и налакћен на прљави столњак тамошње биртије,
упорно је локао јефтину брљу и пушио најгору крџу,
да би мамуран, када га је нарочито бољела глава,
писао стихове о томе како ништа не ваља
у хијерархији моћне Пјесничке републике,
рекавши да тамо гдје су сви пјесници
неће остати ништа ни од поезије ни од живота.
Остали пјесници сматрали су га будалом,
оговарали га и када протетура престоницом,
онако ухљебљени својим пригодним стихом
и химничном пјесмом у славу републике,
у широком луку избјегавали га.
Зар тамо гдје се тако лијепо и пјеснички лаже,
гдје је закон пјесничка слика,
а устав метафора морала и етике,
гдје је одударање од нормалног,
обичног начина изражавања
редовна скупштинска дисциплина,
зар, дакле, тамо гдје се дивно хорски поје,
пјеснички језик не може вјечно да живи?!
Наравно, остали пјесници били су увијек бољи
већи и јачи од пјесника из провинције,
осим кад је неуредни живот овог другог
дошао на наплату и узео неминовни данак.
Сахрана пјесника у провинцији тада била је
почаст и посластица своје врсте,
говорници су се хвалили познанством
и пријатељством са покојником,
не препустивши да истакну вриједност
његових непролазних стихова.
Његови стихови, истина, убрзо су заборављени,
а стихови других награђивани су
именом и презименом пјесника из провинције.
Пјесничка република и даље организује
сусрете и слави годишњице свог рођења,
живoтари што угодније може омађијана
хиперболом и осталим стилским фигурама.
Она просто ужива у свом пјесничком заносу
пошто још увијек није прочитала
телеграм о сопственој трагичној смрти.
У Пјесничкој републици једноставно је тако,
највећи државни ресурс је поглед
на живот као на прочитану књигу,
јер ту нико ништа заправо не чита
како је написано, него како му сујета види.
Милан Ракуљ
