Postoje u svakom čoporu ovce koje koje se oblizne i čoban onda jedno od jaganjaca još dok su mali odaja i ispod drugih ovaca.I još od malena to jagnje, svikava se na mleko od ovaca koje ga nisu ojagnjile i koje čoban drži da bi se ono odojilo.Ono majku koja blejanjem proziva uglavnom oba jagnjeta već posle nekoliko dana ne dožvljava toliko prisno, premda kod nje sisa dok može, jednako takmičeći se sa drugim blizančetom.Ali to mu nije dovoljno pa onda kreće da osvaja druga vimenena kod drugih ovaca tako da im se prikrada od pozadi i munjevito se hvata sise i ubrzano počinje da sisa.Neke ga ovce primaju, a neke se opiru i ritaju i čuvaju mleko za svoju jagnjad.Ali posisivači se vremenom zaalave i gde god vide vime oni kreću da podsisavaju. Takava jagnjad brže napreduju od drugih, a imeđu prvim ih čoban sklanja jer remete uobičajeni mir i poredak u čoporu.Podsisivači nikad ne dožive da ostare, a u ona stara vremena kad su se ovce mrkale o žito radnji, jagnjile su se oko svetog Nikole, a podsisivači su klani obično za mučenike i to obično kad se čopor počinje šišati i još dok je u toru, pre iuzlaska na pašu.O podisivačima u modernom vremenu što epigonski dućkaju pod vimenom države a Zaštićeni su partijiskom knjižicom mogle bi se knjige napisati, što meni u ovom slučaju nije namera. A i nekako mi je arhaičnije da pričam o o čobaniji i blizančadima u vremenu kad su postojali pravi i tradicionalni pastiri, i kad je činilo nam se sve bilo drugačije..
