У лавиринту снова
(Радован Влаховић: „Ноћни
разговори са сестром“)
Из
књижевне радионице Радована Влаховића излази ново прозно остварење, конципирано
као триптих који бисмо тешко могли свести под неку устаљену жанровску
категорију. Реч је о некој врсти „виртуелне бележнице“ која настаје у простору
између јаве и сна, а чине је три књиге које су складно повезане на тематском и
композиционом плану. Прочитане заједно, оне образују књижевни мозаик који прави
смисао добија тек након треће прозне целине, те се стога читаоцу препоручује да
посвети једнаку пажњу свим деловима овог узбудљивог трокњижја, читајући их редоследом
који је одредио сам аутор: Ноћни
разговори са сестром, Дневник
виртуелног заводника, Господин
Сневало..
Први
део триптиха Влаховић је жанровски дефинисао у поднаслову, рекавши да је то „кратки
витешки роман о љубави“. Таквом одредницом он свесно изневерава наша очекивања,
будући да нам се представља са кратким прозним фрагментима чија форма више личи
на записе снова, него на роман у класичном смислу те речи. То нам се чини и због тога
што Радован Влаховић овај пут нема намеру да пише класичан роман, већ се на
оригиналан начин поиграва са формом и стилом књижевног текста не би ли нам
понудио прозу сасвим другачију од оне на коју смо навикли. С тим у вези,
Влаховићев триптих се може посматрати као „авангардни прозни мозаик“, али
авангардни тек толико да нас упути на уметност која жели да буде испред своје
епохе и која је – у извесном смислу – експериментална и хетеродоксна.
Да
је заиста тако, не потврђује само жанровска одредница у поднаслову првог дела овог
трокњижја, већ то чине и тематски оквир, композиција књиге, па и сам стил који нас
упућује на постзенитистичке романе овог писца. Структуру Ноћних разговора са сестром чине исповедни, емотивни, па и еротски
записи, у којима је сва пажња усмерена на „виртуелну сапутницу“ која би се
могла посматрати чак и као нека врста пишчеве аниме. На једном месту он каже да
није сигуран да ли је она стварна, да ли ће се икада упознати или ће заувек
остати заточеници „електронског логора“ у којем се развио њихов однос. Заправо,
он не уме ни да објасни природу тог односа који га – како прича одмиче – све интензивније
тера да се одупире телу које га увлачи у лавирните примитивизма. Такав однос
могао би се назвати још и платонска љубав, трансцендентална веза у којој је чулност
изразито наглашена, однос магнетних полова који се међусобно привлаче... Све то примећујемо
читајући прозне записе Радована Влаховића, а у
исти мах остајемо очарани и збуњени оним што је
пред нама.
Поред
свега наведеног, у књизи Ноћни разговори
са сестром треба нагласити и упечатљив дијалог који писац успоставља с делима
својих књижевних предака, у намери да своју измаштану сапутницу упореди са кобним
јунакињама светске литературе. Она, која је муза песницима, у грудима крије
Соњу Мармеладову и Настасју Филиповну, а на моменте оживљава и госпожу Дафину,
еротичну јунакињу Милоша Црњанског. За Радована Влаховића „ноћна сестра“ је
друга половина, „биће“ са којим се деле највеће животне тајне, жена о којој се
снева и која побуђује пишчеву машту... Таква, она постаје инспирација за сваку
написану белешку, а у необичном односу који са њом развија, писац открива
најпре самог себе, а онда и једну велику, животну тајну – да је највећи
пријатељ човеков, жена. У томе се, можда,
крије и смисао првог дела триптиха који ће свој наставак и објашњење добити у
књизи Дневник виртуелног заводника.
