У лавиринту снова
(Радован Влаховић: „Ноћни
разговори са сестром“)
Из
књижевне радионице Радована Влаховића излази ново прозно остварење, конципирано
као триптих који бисмо тешко могли свести под неку устаљену жанровску
категорију. Реч је о некој врсти „виртуелне бележнице“ која настаје у простору
између јаве и сна, а чине је три књиге које су складно повезане на тематском и
композиционом плану. Прочитане заједно, оне образују књижевни мозаик који прави
смисао добија тек након треће прозне целине, те се стога читаоцу препоручује да
посвети једнаку пажњу свим деловима овог узбудљивог трокњижја, читајући их редоследом
који је одредио сам аутор: Ноћни
разговори са сестром, Дневник
виртуелног заводника, Господин
Сневало.
Први
део триптиха Влаховић је жанровски дефинисао у поднаслову, рекавши да је то „кратки
витешки роман о љубави“. Таквом одредницом он свесно изневерава наша очекивања,
будући да нам се представља са кратким прозним фрагментима чија форма више личи
на записе снова, него на роман у класичном смислу те речи. То нам се чини и због тога
што Радован Влаховић овај пут нема намеру да пише класичан роман, већ се на
оригиналан начин поиграва са формом и стилом књижевног текста не би ли нам
понудио прозу сасвим другачију од оне на коју смо навикли. С тим у вези,
Влаховићев триптих се може посматрати као „авангардни прозни мозаик“, али
авангардни тек толико да нас упути на уметност која жели да буде испред своје
епохе и која је – у извесном смислу – експериментална и хетеродоксна.
Да
је заиста тако, не потврђује само жанровска одредница у поднаслову првог дела овог
трокњижја, већ то чине и тематски оквир, композиција књиге, па и сам стил који нас
упућује на постзенитистичке романе овог писца. Структуру Ноћних разговора са сестром чине исповедни, емотивни, па и еротски
записи, у којима је сва пажња усмерена на „виртуелну сапутницу“ која би се
могла посматрати чак и као нека врста пишчеве аниме. На једном месту он каже да
није сигуран да ли је она стварна, да ли ће се икада упознати или ће заувек
остати заточеници „електронског логора“ у којем се развио њихов однос. Заправо,
он не уме ни да објасни природу тог односа који га – како прича одмиче – све интензивније
тера да се одупире телу које га увлачи у лавирните примитивизма. Такав однос
могао би се назвати још и платонска љубав, трансцендентална веза у којој је чулност
изразито наглашена, однос магнетних полова који се међусобно привлаче... Све то примећујемо
читајући прозне записе Радована Влаховића, а у
исти мах остајемо очарани и збуњени оним што је
пред нама.
Поред
свега наведеног, у књизи Ноћни разговори
са сестром треба нагласити и упечатљив дијалог који писац успоставља с делима
својих књижевних предака, у намери да своју измаштану сапутницу упореди са кобним
јунакињама светске литературе. Она, која је муза песницима, у грудима крије
Соњу Мармеладову и Настасју Филиповну, а на моменте оживљава и госпожу Дафину,
еротичну јунакињу Милоша Црњанског. За Радована Влаховића „ноћна сестра“ је
друга половина, „биће“ са којим се деле највеће животне тајне, жена о којој се
снева и која побуђује пишчеву машту... Таква, она постаје инспирација за сваку
написану белешку, а у необичном односу који са њом развија, писац открива
најпре самог себе, а онда и једну велику, животну тајну – да је највећи
пријатељ човеков, жена. У томе се, можда,
крије и смисао првог дела триптиха који ће свој наставак и објашњење добити у
књизи Дневник виртуелног заводника.
Виртуелни сновник Радована Влаховића
(Радован Влаховић: „Дневник виртуелног заводника“)
Дневник виртуелног заводника средишњи је
део триптиха који исписује Радован Влаховић, а тешко бисмо га могли одвојити од
дела који му претходи и оног у којем се наставља. Попут прве књиге, аутор се и
овде вешто поиграо са устаљеним књижевним жанром, сугеришући насловом дела да
ћемо читати дневничке белешке виртуелног заводника. Занимљиво је, међутим, да то
нису белешке на какве смо навикли читајући класичну литературу, већ фрагменти из
„виртуелног дневника“ који помало подсећају на временску линију Фејсбука.
У овој књизи
Радован Влаховић продубљује причу која се зачела у првом делу триптиха, па није
чудно што на скоро свакој страници препознајемо теме и мотиве који доминирају у
Ноћним разговорима са сестром. Платонски
однос који смо разоткривали у „кратком витешком роману о љубави“, у Дневнику виртуелног заводника дочаран је
јасније, па тако коначно сазнајемо да је „сестра по муци и перу у временима
смутним“ присутна у неком далеком свету, у неком прошлом времену (можда баш 19.
веку у који писац често залази) и да је од „виртуелног заводника“ одваја „седам
гора, седам мора, и неколико временских зона“. Она се сада јавља „у годинама
када своди рачуне“ и – попут оне какву смо могли да сретнемо у дневничким
белешкама Лазе Костића – постаје видно слободнија и спремна да задовољи своје телесне
потребе.
У Дневнику виртуелног заводника Влаховић вишеструко
наглашава своју лектиру, тако што проширује регистар јунака/јунакиња светске књижевности,
који су пажљиво бирани да нам, ефектним поређењима, сликовито дочарају лик
„виртуелног заводника“ и његове измаштане сапутнице. У том динамичном дијалогу
са светском литературом, на сцену ступају Достојевски, Бодлер, Рембо, Паунд,
Мајаковски, Бекет, Црњански, Бећковић... Сви они помажу Радовану Влаховићу да
се пробије кроз замршене белешке
„виртуелног заводника“, али и да проговори о важној теми као што је задовољство писања које овде приказано
кроз додире врхова прстију и дирке на тастатури рачунара... Ти дубински слојеви
текста чине Дневник виртуелног заводника знатно
сложенијим него што он то на први поглед јесте.
На самом
крају, треба се још једном осврнути на жанровску одредницу са којом се Влаховић
вешто поиграва, а која је директно повезана са садржином његове прозе. Дневник виртуелног заводника заправо би
се могао дефинисати као „сновник“, будући да својом формом не одговара дневничким
белешкама и да се претежно „догађа“ у сновима. О томе аутор говори врло
директно, када нпр. у запису под насловом Збрка
експлицитно напише: „... од нашег последњег сусрета у сну, остао сам трудан и
све ми се измешало...“. Такви су моменти значајни за нас, јер још од прве књиге
покушавамо да разаберемо где се то зачела Влаховићева прича. То нам, уосталом,
знатно појашњава и трећу књигу, у којој ће се – коначно – појавити нека врста
књижевног јунака, и која ће нам открити шта
сања и шта се у сну догађа господину Сневалу.
Како је господин Сневало постао јунак романа?
(Радован Влаховић: „Господин Сневало“)
Последњи
део узбудљивог трокњижја Радована Влаховића носи наслов Господин Сневало, и – за разлику од претходна два – могао би се
заиста назвати романом. Оно што разликује ову прозну целину од класичног романа
јесте необична структура која прати „насловног јунака“ кроз његове снове, тачније
кроз дневник снова који је Господин Сневало исписао у првом лицу, „у својој
свесци великог формата са тврдим корицама“, а онда је она – на неки чудан начин
– допала у руке нашем писцу, који за себе каже да је само преписивач и бележник оног што је господин Сневало сањао и што му се
догађало. Дневничке белешке господина Сневала сада се јављају као подтекст
Влаховићевог романа, па тако не треба да нас изненади помисао да смо, можда,
фрагменте тих бележака читали и у књигама које претходе овој.
Када
се издвојени делови Влаховићевог трокњижја међусобно упореде, стиче се утисак
да је, у овом последњем, писац досегао најбоље стваралачке тренутке. То свакако
не значи да прве две књиге заостају по квалитету, али се чини да је њихова
функција била у томе да нам појасне поетичке искораке Радована Влаховића и
прокрче пут до ове последње, са којом се успоставља нека врста равнотеже и у
којој прича добија свој смисао. Откривајући нам шта сања и шта се у сну догађа господину Сневалу, Влаховић је успео
да заокружи своје трокњижје на најбољи начин, тако што изводи на сцену једног
сасвим необичног књижевног јунака који је одсањао све оно што је
писац/преписивач/бележник објединио у корицама иновативне и читалачки узбудљиве
књиге.
У
трећој књизи посебно треба похвалити начин на који нас Радован Влаховић
„увлачи“ у причу и нагони да „сањамо“ заједно са господином Сневалом и оним
који (у сну) бележи његове снове. Он то чини кроз неколико уводних прича у
којима откривамо како се господин Сневало изненада сусрео са смрћу, а потом и
како је остао без моћи говора – што га је нагнало да почне да бележи све оно
што није могао да саопшти усменим путем. И тако поново стижемо до теме којој
Влаховић посвећује значајну пажњу и у првим двема књигама – до човекове потребе
да пише, да преноси причу и саопштава је у различитим облицима и на различите
начине. То питање Радован Влаховић у више наврата разматра у својим књигама,
показујући нам да прича налази свој пут до слушалаца/читалаца, без обзира на то
да ли је саопштена живом речју, записана у тврдокориченој свесци или, пак, откуцана
на тастатури рачунара и објављена као статус на друштвеној мрежи.
Оно
што повезује последњи део трокњижја са књигама које му претходе, свакако јесу
препознатљив стил писања Радована Влаховића и тематско-мотивска основа његове прозе. Господин Сневало је књига у којој се наставља дијалог са светском
литературом, која продубљује проблеме сложених односа са другом половином свог
бића, и – на самом крају – отвара многа питања пред којима ће читаоци дуго
остати замишљени. Због свега тога вреди читати прозу Радована Влаховића,
кретати се кроз лавиринте његових снова и одгонетати записе који нас
истовремено збуњују и привлаче... Влаховићев триптих је, уосталом, најбољи пример
да овај писац у себи носи богато књижевно искуство, да прати своје књижевне
снове, и да свакако има још много тога да нам исприча.
